VEŽBANJE TIŠINE

0

Ivana Jelača objavila je u Politici tekst pod naslovom VEŽBANJE TIŠINE, koji prenosimo u celosti.

Nepotizam, negativna selekcija i nemogućnost da se zaposle po završetku doktorskih studija, ali i nedostatak uslova za nastavak istraživanja – glavni su razlozi zbog kojih srpski doktorandi odlaze u beli svet

Ivana Jelača*

Ko ovih dana ima prilike da bude na surčinskom aerodromu lako će uočiti one koji ne odlaze na letovanje: uplakani roditelji ispraćaju decu kojoj se „posrećilo” – dobili su posao u „belom svetu”. Dok su spremali doktorate ovi mladi ljudi su se nadali poslu „napolju” i budućnosti kakvu zaslužuju. Bili su među onih osamdeset odsto studenata doktorskih studija koji ne vide perspektivu u Srbiji. Oni su radili na odlasku, što aktivno čini svaki treći doktorand, ne toliko zbog teške materijalne situacije u zemlji koliko zbog poremećenog sistema vrednosti. Nepotizam, negativna selekcija i nemogućnost da se zaposle po završetku doktorskih studija, ali i nedostatak uslova za nastavak istraživanja – glavni su razlozi zbog kojih se odlučuju na odlazak.

Ovi podaci, dobijeni u istraživanju udruženja studenata doktorskih studija i mladih istraživača Srbije „Doktorandi Srbije”, otvaraju pitanje šta čeka one koji se upravo upisuju na fakultet: kakvi uslovi vladaju na fakultetima, kakav im se sistem vrednosti nameće, zavise li ocene i uspeh uvek i isključivo od znanja, imaju li svi jednake šanse i, možda najvažnije, da li će imati najbolje ili najuspešnije profesore? Jedan od problema sa kojim se studenti sreću jeste velika zavisnost od profesora. Naime, na univerzitetima u Srbiji je u velikoj meri prisutno diskreciono odlučivanje, te je student prepušten volji profesora, koji vrlo često sam donosi odluke važne za budućnost studenta. Ovakav sistem u velikoj meri zavisi od ličnog integriteta profesora, koji ne mora, ali može da prekorači ili zloupotrebi svoja ovlašćenja. Ovo je samo jedan od zaključaka istraživanja „Može (l)i bez partije(?)” koje je uradio Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan iz Beograda.

Dinastije na fakultetima Ako planiraju da ostanu na fakultetu po završenim studijama, budući studenti već sada moraju da „vežbaju tišinu”. Prema pomenutom istraživanju, koje se inače bavilo korupcijom pri zapošljavanju na univerzitetu, a prevashodno partijskim zapošljavanjem – na univerzitetima postoji veliki uticaj najstarijeg profesora na katedri na mlađe saradnike. U takvoj situaciji, mlađi članovi nastavnog osoblja se ređe opredeljuju da podignu glas i ukažu na nezadovoljstvo zbog odluke starijeg kolege jer to može da utiče na tok njihove karijere.

Politika „nemešanja” u odluke kolega doprinosi nepravilnostima na fakultetima, što ostavlja prostora za razne oblike korupcije, kao što je zapošljavanje kadrova po rođačkoj ili partijskoj liniji ili odobravanje plagiranih radova. Prećutkivanjem, zanemarivanjem i nesankcionisanjem šalje se poruka da je takvo ponašanje prihvatljivo, a mladim ljudima se nameće ideja o tome kakvi su mehanizmi za postizanje uspeha, što će pak neke obeshrabriti, dok će ih drugi uspešno primeniti.

Ako se budući studenti pitaju kako je njihov profesor došao do posla i zvanja, čini se, bar prema istraživanju „Može (l)i bez partije(?)”, da stranački pritisci nisu presudni u zapošljavanju i napredovanju akademskih radnika, što može imati veze sa specifičnom, dugotrajnom procedurom sticanja zvanja, a, prema nekim mišljenjima, i sa kapacitetima stranaka. Češća praksa su pritisci na profesore od strane prijatelja, rođaka i kolega u cilju postizanja boljih ocena ili uticaja na proces zapošljavanja određenih kandidata.

Primera radi, oni koji se spremaju za Medicinski fakultet imaju najveće šanse za upis ako im već neko radi na tom fakultetu. Od četiri fakulteta obuhvaćena istraživanjem – medicinski, pravni, ekonomski i Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu – na tri postoji neformalna zabrana zapošljavanja rođaka nastavnog kadra, dok je nepotizam na medicinskom toliko učestala pojava da se govori o „dinastijama”. Sudeći po rečima ispitanika, ovaj fakultet ilustruje praksu korišćenja prijateljskih veza i međusobno zaduživanje u cilju postizanja najboljih ocena za decu profesora.

Profesori jedni drugima čine usluge tako što deci svojih kolega daju najbolje ocene čak i kada to nisu zaslužili, očekujući isto zauzvrat. Tako, kada dođe do izbora nastavnog kadra i medicinskog osoblja, oni formalno jesu najbolji kandidati. Ako budući studenti medicine raskrste sa činjenicom da im ne predaju najbolji nego „najbolji”, to jest oni koji su imali pomoć u postizanju uspeha, moći će na miru da se posvete pripremama za profesiju od koje zavisi zdravlje građana ove zemlje. Zbog ovakve negativne selekcije oni zaista najbolji odlaze u druge institucije ili, vrlo često, u inostranstvo.

I dok se od studenata očekuje kompetitivnost, istraživanje „Može (l)i bez partije(?)” ukazuje da je jedan od ključnih problema, koji se direktno odražava na kvalitet rada fakulteta – odsustvo konkurentnosti među nastavnim kadrom. Jednom izabran u neko od nižih zvanja, saradnik u nastavi ima gotove garancije da će se jednog dana naći na poziciji redovnog profesora, bez mnogo bojazni da bi na konkursu, koji bi trebalo da je javan i otvoren za sve kandidate, mogao da prođe neko bolji od njega. To ne znači da je prošao loš kandidat, ali nema ni sistema gde pobeđuje najbolji, pri čemu se umanjuje i potreba profesora da održavaju kvalitet nastave i naučne delatnosti kako bi zadržali svoje pozicije. Praksa zapadnoevropskih univerziteta je da se nastavni kadar prima u zrelijim istraživačkim godinama, nakon nekoliko ciklusa usavršavanja, najčešće na različitim univerzitetima, pa je i ocenjivanje njihovog uspeha objektivnije, jer postoji više elemenata za procenu. U Srbiji nedostatak konkurentnosti među univerzitetskim predavačima direktno pogađa studente na koje bi profesori trebalo da prenesu znanja i naučne veštine. I tako će biti dok se ne uspostavi sistem gde pobeđuje kontinuirano usavršavanje i kvalitet.

Između Scile i Haribde

U ovom trenutku jedna od najvećih briga budućih studenata jeste školarina. Koliko im tu pomažu univerziteti, makar sa informacijama? Centar za razvoj obrazovanja Beogradske otvorene škole (BOŠ) radio je monitoring transparentnosti rada univerziteta kroz dostupnost 30 dokumenata od javnog značaja. Pokazalo se da je vrlo mali broj fakulteta dostavilo članovima tima BOŠ-a specifikaciju školarine koja bi studentima trebalo da razjasni šta je sve uključeno u cenu fakulteta, a još manji broj je dokument učinio javno dostupnim na internet stranicama fakulteta. Nemaju svi fakulteti Univerziteta u Beogradu ni Plan integriteta, dokument koji je od suštinskog značaja za prevenciju korupcije, iako su u obavezi. Situacija se razlikuje i na nivou univerziteta. Univerzitet u Beogradu (UB) nalazi se na Šangajskoj listi najboljih univerziteta i od 20.000 univerziteta koji se ocenjuju, on se nalazi između 301. i 400. mesta, pa je tako vodeći univerzitet u Srbiji, ali i regionu. Ako svi navedeni problemi postoje na četiri ugledna fakulteta UB, postavlja se pitanje sa kakvim se sve izazovima (ali i mogućnostima, kao što je kupovina ispita) susreću studenti u Srbiji. Značaj borbe protiv korupcije i poštovanja etičkih normi tek treba da se prepozna.

Dotle budućim i sadašnjim studentima ostaje nada da će, kad jednom prođu kroz sve Scile i Haribde srpskih univerziteta, mahati uplakanim roditeljima na surčinskom aerodromu na putu za bolju budućnost.

* autor istraživanja„ Može (l)i bez partije(?)”

Share.

About Author

Leave A Reply