Tri priloga raspravi o bodovanju i oceni naučnog rada

0

Luka Breneselović sa Pravnog fakulteta u Minhenu objavio je nedavno na blogu https://cedulje.wordpress.com/ članak o predloženom Pravilniku o postupku, načinu vrednovanja i kvanitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata. Članak prenosimo u celosti s dopuštenjem autora.

U proteklih nekoliko nedelja u raznim štampanim i online medijima objavljen je veći broj priloga u kojima se kritikuje postojeći sistem vrednovanja naučnog rada. Kritika se uglavnom ticala izmena, koje su delom uobličene u Nacrtu Pravilnika o rangiranju naučnih časopisa,[1] a delom su već i osnažene u novom Pravilniku o postupku, načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezulatata koji je na snazi od 9. marta ove godine (vid. samo na Peščaniku tekstove M. Lakićevića; V. Miletić; D. Ilića; A. Boškovića; M. Lakićevića 2. deo; A. Stevića; E. Kamerer i V. Milisavljevića, iu Politici tekst N. Radosavljevića i druge). Ali sve do sada na raznim stranama rečeno, izvesno je, ima i opšti značaj i odnosi se zapravo na sistem kvantitativne ocene naučnog rada pod čijim režimom naša nauka radi već nekoliko godina. Toj diskusiji prilažem i jatri tačke, za koje nikako ne mislim da sadrže nužna gledišta i konačne uvide i rešenja.

Naprotiv, već je u samom pojmu javne rasprave sadržana ideja, da se misli, obziri, primeri i predlozi moraju saopštavati u hodu, na brzinu, kako bi se zajednički mogli proveriti, učvrstiti ili odbaciti.

U prvoj tački navešću nekoliko primera vrlo poznatih časopisa koji se ne nalaze na tzv. Thomson-Reutersovoj listi (TR lista) koja je prema Nacrtu Pravilnika o rangiranju i prema novom Pravilniku o postupku izjednačena sa merilom vrhunskog uticaja i kvaliteta naučnih časopisa. U drugoj tački navešću primere na koje su mi skrenule pažnju kolege iz više struka, a iz kojih se vidi da sistem vrednovanja kakav kod nas postoji ne ispunjava osnovne kriterijume racionalnosti. To znači da ima u sistemu nelogičnih stvari i da jasna, unapred vidljiva i stvarna, posledica režima bodovanja koji predviđa sistem nije uvek, kako racionalno postupanje nalaže, korist, već je često i očitavelika šteta. I konačno, treća tačka, mislim da se rešenje neće naći ni u tome da se uvaže posebnosti tzv. „društvenih nauka“ u odnosu na „prirodne nauke“ (u tom smeru već je ponešto učinjeno u novom Pravilniku o postupku), već samo ako se promeni načelna metodološka tačka, tako da se pravilnici i sistem bodovanja neće postavljati kao nekakav početak iz koga treba da izdire pravilan i dobar naučni rad, već ako se, što bi bilo jedino rešenje u skladu sa ustavnim normativnim okvirom i prirodom upravnog posla, za početak uzme živa naučna delatnost, beskrajno raskošna i različita u zavisnosti od pravca i discipline, a sami pravilnici shvate i postave kao normativni instrumenti s kojima se žive discipline doteruju i učinci prema stvarnim odlikama i oprobanim merilima uspeha tih disciplina vrednuju.

U čl. 73 st. 1 Ustava određeno je da je „naučno i umetničko stvaralaštvo slobodno“, a u st. 3 istog člana stoji, između ostalog, da „Republika Srbija podstiče i pomaže razvoj nauke“.

 (1) Liste su privatne, selektivne, a desi se i reprezentativne

Skup istraživača, poglavito istoričara, već je u posebnoj peticiji protiv predloženih kriterijuma za kategorizaciju časopisa (Peticija istraživača iz oblasti društveno-humanističkih nauka) posredno skrenuo pažnju da se poznati francuski istorijski časopis „Annales“ ne nalazu na TR listi. Primer nemačkih časopisa je, čini mi se, još poučniji. Navešću nekoliko časopisa zasebno, a posle i manje-više iscrpan spisak nemačkih pravnih časopisa, na kome će svako moći da se uveri koliki postotak časopisa se nalazi, a koliki se ne nalazi na TR listi.

Ako se poseban broj poena ili posebna prednost prilikom vrednovanja da svim onim delatnicima koji u domenu fizike, biologije ili biohemije objave članak u nekom od časopisa koji je prema kriterijumima tih disciplina i prema merilima posebnih lista posebno uticajan i „dobar“ (up. sada treći i četvrti prilog novog Pravilinka o postupku), zašto se onda isti broj poena ne bi davao i pripadnicima drugih disciplina koji objave rad u časopisu koji je prema kriterijumima njihove discipline najbolji i najuticajniji? Više od polovine pravnog sveta, uzmimo taj primer, od dalekog Čilea, preko Madrida i Praga, do profesora najboljih tokijskih univerziteta gaji, kada se bavi krivičnim pravom, životnu želju da makar jednom u karijeri ima rad koji će biti objavljen u nemačkom „Zeitschrift für die gesamte Strafrechtswissenschaft“ (= Časopis za celokupno krivično pravo) ili u tzv. „Goldamerovom arhivu za krivično pravo“.

Naziv časopisa Beleška Jeste ili nije na listi?
Zeitschrift für die gesamte Strafrechtswissenschaft Izlazi od 1881. godine. Nije.
Goltdammer’s Archiv für Strafrecht Izlazi od 1871. godine. Nije.

Ti časopisi nisu na TR listi i drugim poznatim listama iz jednostavnog razloga što je Nemcima, a posebno nemačkoj pravnoj struci, numeracija časopisa i priloga iz časopisa strana. Znači li to, međutim, da pravnici koji objave radove u tim časopisima, imaju manji uticaj i uspeh od biohemičara koji ima rad u časopisu sa TR liste koja je za njegovu delatnost merodavna? Pre će biti da i to govori u prilog činjenici da država mora da uvaži svaku disciplinu i svaki pravac u nauci kao posebno srasle fenomene naučnog rada sa sopstvenom dinamikom i sopstvenim pravilima i sopstvenim sistemom prestiža i vrednosti.

Još je poučniiji primer dva nemačka vodeća kriminološka časopisa:

Naziv časopisa Beleška Jeste ili nije na listi?
Monatsschrift für Kriminologie und Strafrechtsreform Jedan od dva vodeća kriminološka časopisa. Jeste.
Kriminologisches Journal Jedan od dva vodeća kriminološka časopisa. Nije.

Na primeru dva vodeća nemačka kriminološka časopisa, „Monatschschrift“-a i „Kriminološkog žurnala“ („Kriminologisches Journal“), koji su istog kalibra odn. kvaliteta, može se ilustrovati ne samo da kvalitet časopisa ne odlučuje o tome da li će se časopis naći na listi (odnosno da lista ne govori ništa o kvalitetu časopisa koji se na njoj ne nalaze), već i da u inostranstvu i dalje živi klasični koncept naučnog časopisa koji nije samo svežanj papira koji periodično objavljuje prilog raznih autora, već i celovito autorsko delo svoje vrste čiji je nosilac i odgovrno lice urednik. U inostranstvu je još uvek živa predstava, koja je bila odlučujuća i kada je, recimo, u Beogradu 1906. godine pokrenut Arhiv za pravne i društvene nauke, da naučni časopis nije samo „publikacija“, već „organ“ struke. U takvom konceptu svaki časopis je sadržinski profilisano autorsko delo koje svojim usmerenjem u okvirima jedne discipline, izborom tema u pojedinim brojevima, nastojanjem urednika da pozivnicama pridobiju najbolje autore koji će obraditi neku temu, sistematičnom evaluacijom određenog dela literature u formi kritičkih prikaza, ima karakter zasebnog autorskog dela koje se svesno tematski pozicionira u mnoštvu tema i perspektiva koje poznaje neka disciplina. To je valjda i supstratni smisao odredbe Pravilnika o postupku po kojoj se poseban broj bodova dobija za rad u uređivačkom odboru časopisa. Ali sama definicija časopisa u Pravilniku o postupku i činjenica da se prilikom vrednovanja odn. bodovanja ne uvažava aspekt sadražaja časopisa (odn. da već prema svom naučnom opredeljenju ne može svaki autor pisati za svaki časopis), govori o tome da se, valjda pod predstavom naturalističkih časopisa, svest o pravom karakteru naučnih časopisa podosta izgubila.[2]

Evo šta to znači na primeru „Monatsschrift“-a i „Kriminološkog žurnala“. Ima autora koji nikad ne bi pisali za oba ta časopisa, kao što postoje i određene kriminološke teme i perspektive koje nikad ne bi „ušle“ u oba, već samo u jedan od ta dva časopisa. Sledstveno, naš autor koji bi hteo i mogao da objavi nešto u vodećim nemačkim kriminološkim časopisima, ako bi imao onu perspektivu koja je karakteristična za „Kriminološki žurnal“ prema sistemu bodovanja ne bi dobio nijedan nagradni bod, jer taj časopis nije zaključio aranžman sa kompanijama koje izrađuju liste, koje su premaPravilinku o postupku relevantne za dobijanje privilegovanog broja bododova. A ako bi se autoru zalomilo da tema njegovog rada odgovara „Monatsschrift“-u i da ga prema tome može tamo objaviti, taj naš autor iz primera uzeo bi venac slave koje sistem vrednovanja predviđa za sve one koji nešto objave u časopisima sa TR liste. Razlika, međutim, između ta dva časopisa, kao što je rečeno, nije u kvalitetu časopisa, niti u kvalitetu priloga, već u tome da je jedan izdadvač rešio da u bilateralnom aranžmanu uključi časopis „na listu“, a drugi nije. Jer na liste časopisa, bilo koje vrste, iovako u Nemačkoj, barem što se tiče kruga pravnika u čijim rukama je i kriminologija, niti neko pazi niti većina ljudi iz struke uopšte zna da nekakvi indeksi i liste postoje.

Mislim da bi bilo dobro kada bi svako uzeo i pokazao kakvo je stanje u nekoj zemlji što se tiče njegove discipline. Moj prilog se, kao provizorijum u smislu uvodne naznake, drži i ograničava na Nemačku. Prilažem raspravi dakle provizoran, ali koliko-toliko kompletan, spisak nemačkih pravnih časopisa sa naznakom da li su na TR listi.

Naziv časopisa Jeste ili nije na TR listi ?
AfP – Zeitschrift für Medien- und Kommunikationsrecht Nije.
Afrika – Recht & Wirtschaft Nije.
Die Aktiengesellschaft Nije.
Arbeit und Recht Nije.
Arbeitsrecht im Betrieb Nije.
Arbeitsrechtliche Praxis Nije.
Arbeitsrecht Berater Nije.
Archiv des öffentlichen Rechts Nije.
Archiv des Völkerrechts Nije.
Archiv für die civilistische Praxis Nije.
Archiv für katholisches Kirchenrecht Nije.
Archiv für Kriminologie Nije.
Baurecht Nije.
Bayerische Verwaltungsblätter Nije.
Betreuungsmanagement Nije.
Betreuungsrechtliche Praxis Nije.
Der Betrieb Nije.
Betriebs-Berater Nije.
Betrifft Justiz Nije.
Bonner Rechtsjournal Nije.
BRAK-Mitteilungen Nije.
Bucerius Law Journal Nije.
Bundesarbeitsblatt Nije.
Bundessteuerblatt Nije.
Bürgerrechte & Polizei/CILIP Nije.
Computer Law Review International Nije.
Computer und Recht Nije.
Contracting und Recht Nije.
Corporate Compliance Zeitschrift Nije.
Corporate Finance Law Nije.
Europa-blätter Nije.
Europäisches Wirtschafts- und Steuerrecht Nije.
The European Legal Forum Nije.
Familie Partnerschaft Recht Nije.
Familie und Recht Nije.
Der Familien-Rechts-Berater Nije.
Finanz-Rundschau Nije.
Forum Familienrecht Nije.
Forum Recht Nije.
Die Friedens-Warte Nije.
German Yearbook of International Law Nije.
Gewerblicher Rechtsschutz und Urheberrecht Nije.
GmbH-Rundschau Nije.
Goettingen Journal of International Law Nije.
Goltdammer’s Archiv für Strafrecht Nije.
GreifRecht Nije.
Grundstücksmarkt und Grundstückswert Nije.
Hamburger Rechtsnotizen Nije.
Humboldt Forum Recht Nije.
Informationen zum Arbeitslosenrecht und Sozialhilferecht Nije.
Informationen zum Hochschulrecht Nije.
Informationsbrief Ausländerrecht Nije.
Der IP-Rechts-Berater Nije.
Jahrbuch des öffentlichen Rechts der Gegenwart Nije.
Jahrbuch für Ostrecht Nije.
Journal of Intellectual Property, Information Technology and E-Commerce Law Nije.
Das Jugendamt Nije.
Der junge Rechtsgelehrte Nije.
Juristen Zeitung Nije.
Juristische Arbeitsblätter Nije.
Juristische Ausbildung Nije.
Das juristische Büro Nije.
Juristische Rundschau Nije.
Juristische Schulung Nije.
JurPC Nije.
Kirche & Recht Nije.
Kritische Justiz Nije.
Kritische Vierteljahresschrift für Gesetzgebung und Rechtswissenschaft Nije.
Kunst und Recht Nije.
Landes- und Kommunalverwaltung Nije.
Max Planck Yearbook of United Nations Law Nije.
Medizinrecht Nije.
MenschenRechtsMagazin Nije.
Der Miet-Rechts-Berater Nije.
Mitteilungen des Instituts für Parteienrecht und Parteienforschung Nije.
Monatsschrift für Deutsches Recht Nije.
Monatsschrift für Kriminologie und Strafrechtsreform Jeste.
Multimedia und Recht Nije.
myops Nije.
Natur und Recht Nije.
Netzwirtschaften & Recht Nije.
Neue Juristische Wochenschrift Nije.
Neue Justiz Nije.
Neue Kriminalpolitik Nije.
Neue Zeitschrift für Arbeitsrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Baurecht und Vergaberecht Nije.
Neue Zeitschrift für das Recht der Insolvenz und Sanierung Nije.
Neue Zeitschrift für Familienrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Gesellschaftsrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Miet- und Wohnungsrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Sozialrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Strafrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Verkehrsrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Verwaltungsrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Wehrrecht Nije.
Neue Zeitschrift für Wirtschafts-, Steuer- und Unternehmensstrafrecht Nije.
Die Öffentliche Verwaltung Nije.
Osteuropa-Recht Nije.
Pharma Recht Nije.
Die Polizei Nije.
Praxis der freiwilligen Gerichtsbarkeit Nije.
Praxis des Internationalen Privat- und Verfahrensrechts Nije.
Rabels Zeitschrift für ausländisches und internationales Privatrecht Jeste.
Recht & Psychiatrie Jeste.
Recht der Arbeit Nije.
Recht der Datenverarbeitung Nije.
Recht der Erneuerbaren Energien Nije.
Recht der Finanzinstrumente Nije.
Recht der Internationalen Wirtschaft Nije.
Recht und Politik Nije.
recht und schaden Nije.
Rechtsgeschichte Nije.
Reiserecht aktuell Nije.
Rechtstheorie Nije.
Rheinische Notar-Zeitschrift Nije.
Rpfleger Nije.
Soziale Sicherheit in der Landwirtschaft Nije.
Soziale Sicherheit. Zeitschrift für Arbeit und Soziales Nije.
Die Sozialgerichtsbarkeit Nije.
Der Staat Nije.
Das Standesamt Nije.
Steuer und Wirtschaft Nije.
Steuer-Journal Nije.
Der Steuerberater Nije.
Die Steuerberater Woche Nije.
Die Steuerberatung Nije.
Strafverteidiger Nije.
Streit – feministische Rechtszeitschrift Nije.
Titelschutz-Journal Nije.
Umwelt- und Planungsrecht Nije
Verbraucher und Recht Nije.
Der Verkehrsanwalt Nije.
Verkehrsdienst Nije.
Versicherungsrecht Nije.
Die Verwaltung Nije.
Verwaltungsarchiv Nije.
Wettbewerb in Recht und Praxis Nije.
Wirtschaft und Wettbewerb Nije.
Wissenschaftsrecht Nije.
Wohnungswirtschaft und Mietrecht Nije.
Zeitschrift für Ausländerrecht und Ausländerpolitik Nije.
Zeitschrift für ausländisches öffentliches Recht und Völkerrecht Nije.
Zeitschrift für Bankrecht und Bankwirtschaft Nije.
Zeitschrift für Beamtenrecht Nije.
Zeitschrift für Bergrecht Nije.
Zeitschrift für Chinesisches Recht Nije.
Zeitschrift für das Fürsorgewesen Nije.
Zeitschrift für das gesamte Familienrecht Nije.
Zeitschrift für das gesamte Handelsrecht und Wirtschaftsrecht Nije.
Zeitschrift für das gesamte Insolvenzrecht Nije.
Zeitschrift für das gesamte Lebensmittelrecht Nije.
Zeitschrift für das Recht der Abfallwirtschaft Nije.
Zeitschrift für die gesamte erbrechtliche Praxis Nije.
Zeitschrift für die notarielle Beratungs- und Beurkundungspraxis Nije.
Zeitschrift für die Praxis der Mitarbeitervertretung in den Einrichtungen der katholischen und evangelischen Kirche Nije.
Zeitschrift für die gesamte Strafrechtswissenschaft Nije.
Zeitschrift für Erbrecht und Vermögensnachfolge Nije.
Zeitschrift für Europäisches Privatrecht Nije.

Preterano bi bilo kada bi čitalac sada imao očekivanja da o svakom časopisu sa spiska kažem nešto posebno. Izvesno je da na spisku ima dosta i užih, strukovnih časopisa, koji, međutim, u Nemačkoj takođe objavljuju vrlo temeljne naučne radove. Isto tako je izvesno da ima i vrhunskih, u celom svetu poznatih časopisa, koji nisu nikako na TR listi. Navešću samo exempli causa „Archiv des öffentlichen Rechts“ (= Arhiv za javno pravo) koji izlazi od 1885. godine, „Archiv für die civilistische Praxis“ (= Arhiv za civilističku praksu) koji izlazi od 1818. godine, kao i „Archiv des Völkerrechts“ koji je počeo da izlazi posle Drugog svetskog rata, a sadrži priloge iz međunarodnog javnog prava. Valja pomenuti i NJW („Neue juristische Wochenschrift“) koji izlazi svake nedelje na oko sto stranica u tiražu od četrdeset i dve hiljade primeraka, a osim odluka sudske prakse sadrži i temeljne naučne radove, kritike itd. Časopis „Rechtstheorie“, koji izdaje izdavač „Duncker i Humblot“, je san svakog autora koji se bavi oblašću pravne teorije iz celog (uključujući i anglo-američkog) sveta. Nijedan od tih časopisa nije „na listi“. Časopisi „Osteuropa-Recht“ (= Pravo istočne Evrope) i „Jahrbuch für Ostrecht“ (= Godišnjak za istočno pravo) objavljuju i radove o Srbiji i radove autora iz Srbije i služe kao platforma za upoznavanje sa prilikama u „Istočnoj Evropi“ i internacionalizaciju lokalnih tema i problema, odn. kao svojevrsni forum za kontakt nemačkih stručnjaka i pravnika iz širokog evropskog pojasa istočno od Nemačke. Ni ti časopisi nisu „na listi“.

Mnogo više pažnje od navedenih i drugih „famoznih“ časopisa zalužuje čitava jedna plejada usko specijalizovanih časopisa, koji imaju svoje stalne čitaoce, kao što su „Pharma-Recht“ (pravo farmaceutskog poslovanja), „Wissenschaftsrecht“ (pravo naučne delatnosti), „Zeitschrift für Ausländerrecht und Ausländerpolitik“ (časopis specijalizovan za prava stranaca i imigranata) ili „medstra“, noviji časopis koji je isključivo posvećen pitanjima odgovornosti za lekarske greške i drugim temama na međi prava i medicine. To su forumi na kojima autor iz neke druge zemlje stvarno može da internacionalizuje sopstvenu delatnost, jer je reč o časopisima koji se zaista, od broja do broja, pomno čitaju, tako da se može očekivati rezonanca, poziv da se obrazuje zajednički projekat, izvrši uporedno istraživanje isl. Ali nijedan od tih časopisa nije „na listi“! Sa druge strane, na TR listi su raznorazni „law reviews“ (Chicago Law Review, Stanford Law Review itd.), koje u Americi sa po brojevima raštrkanim člancima o svim mogućim pravnim temama samostalno uređuju i objavljuju studenti.[3] Objavljivanje rada u nekom manjem „law review“, u nekoj dalekoistočnoj univerzitetskoj reviji ili nekom latinoameričkom žurnalu, u kome se nesistematično objavljuju sve moguće teme i koji je slučajno na merodavnoj „listi“, možda predstavlja u ličnom pogledu, s obzirom na uložen trud i sredstva da se rad sredi i objavi, veliki uspeh ali nema nikakav „uticaj“, „impact“, niti značaj, jer ti radovi u opštim revijama, koje kao što rekosmo jesu  „na listi“, nemaju istu vrstu čitalaštva kao navedeni uskospecijalizovani nemački časopisi, koji redom nisu „na listi“.

Ovde se ne radi samo o specifičnosti prava, istorije, lingvistike i drugih disciplina koje ne spadaju u „prirodne nauke“, već je načelno, ako izuzmemo fiziku, astronomiju i njima najsličnije discipline, vrlo čudno da je danas uopšte neophodno da se troše retci i redovi da se dokazuje, da su u većini nauka teme, ideje, način mišljenja, potreba zajedničkog rada lokalno oformljne, pri čemu pod „lokalnim“ ne mislim ni na „srpsko“ ni na „jugoslovensko“, već na najobičniju činjenicu da je podatak o kretanju ptica u Srbiji relevantniji za neki časopis i stručne čitaoce u Mađarskoj, Nemačkoj, u Švedskoj (već kako ta ruta seoba ptica ide), nego za neku reviju u Vankuveru ili Los Anđelesu. Zaštita Dunava neće nikad imati ni isti značaj ni isto interesovanje u nekom austrijskom naučnom časopisu i u nekoj kolumbijskoj naučnoj reviji, kao što i obrnuto apstraktno publikovanje članka nekog latinoameričkog istraživača o biodiverzitetu severoistočne kolumbijske obale u nekom srpskom časopisu, a radi dobijanja poena u njegovoj zemlji, nije nikakva „internacionalizacija“ nauke i njenih „rezultata“ već perverzija naučnog života. Osim ako mi nemamo nekog stručnjaka za Karipsko more, ako se ta tema ne „krčka“ i kod nas, u našim krugovima i ako se ne izgrade forumi. Forumi mogu svuda i uvek da se izgrade, ali nema nikakve sumnje da su i u pogledu biologije, i pogledu prava, i u pogledu istorije, i u pogledu medicine, i u pogledu sociologije, i u pogledu tehničkih aspekata saobraćaja, i u pogledu problema malog preduzetništva i marketinga „prirodniji“ oni forumi gde život poznaje slične forme, slične šeme ponašanja, relativno sličnu lekarsku tradiciju, isti životinjski svet, slična tehnička rešenja koja se ispituju, iste pravne institute. Niko od nas ovde u raspravi koji smo žigosani kao nacionalisti nije šovinista. Teze su zamenjene! Ne mislimo mi da ljudima treba, ako vole, ako mogu, i ako je smisleno za njihov rad, zabranjivati da sarađuju sa Novim Zelandom ili Vankuverom, već se borimo protiv toga da sistem bude takav da ispadne da je besmisleno sarađivati sa Rijekom, sa Zagrebom, sa Nemačkom, sa Švedskom, sa Francuskom, sa Italijom, sa Grčkom, sa Bugarskom, a da je najbolje pokopavati svoje radove u opšte dalekoistočne i američke revije u kojima ih, kao da su sahranjeni u grobnicu, niko nikad neće čitati. To je, međutim, nužna posledica jednostrane orijentacije na liste koje su se uobičajila u drugim delovima sveta.

Pregled odn. spisak časopisa gore obuhvata, kao što je rečeno, samo nemačke pravne časopise. Na drugima je da istaknu da postoje i vrhunski časopisi iz drugih disciplina, i u Nemačkoj i van Nemačke, koji nisu obuhvaćeni TR listom. Navešću samo, jer mi sada pada napamet, nemački časopis Suedost-Forschungen, koji se bavi temama iz jugoistočne Evrope, i koji je svojevrsni forum razmene mišljenja između nemačkih poznavalaca materije i naučnika sa Balkana. Da nema tog i sličnih časopisa izvesno je ne samo da bi se apstraktno manje danas poznavali, već i da bi bilo manje studentskih poseta, manje studenata južnoslovenske književnosti, manje poznavalaca Prvog srpskog ustanka, razvoja turizma na Jadranu, privrednog sistema Bosne i Hercegovine, srpsko-bugarskih graničnih sporova, Muratovih slika itd. To su neki obziri „uticaja“, „prisutnosti“ i „značaja“ koji ne smeju da budu posmatrani kao da su mimo nekih indeksa, već moraju da budu postavljeni kao relevantna merila iznad svih slepih računica, budući da ne pripadaju samo sferi statističke satisfakcije, koju su naučeni da osećaju svi stalni pretplatnici na razne računice i bibliografske indekse, već sferi satisfakcije stvarnim životnim događajima, nečim od čega poreski obveznici imaju korist. Citiranost je jedan za sebe uzet potpuno besmislen faktor: ne piše pravni učenjak vrsan komentar zakonskih odredbi o nužnoj odbrani da bi ga drugi učenjak citarao, već da bi hiljade i hiljade sudskih odluka bilo doneto u skladu sa zakonima i načelima pravice koje je on u komentaru konkretizovao. Ali po listama, veći „uticaj“ ima naučni rad biologa čiji je rad dva puta citiran, nego komentar odredbi o nužnoj odbrani po kome je, bez ikakvog citata, presuđeno u četiri hiljade slučajeva. Ne vrše i ne publikuju se velika geografska istraživanja da bi ih neko gurao u fusnote, već da bi se određeno parče Zemlje poznavalo – da bi ga poznavali oni koji tekst pročitaju, a ne oni koji citiraju. Uticaj, smisao i važnost sa jedne strane i citiranost sa druge ne odnose se jedno prema drugom kao odgovor đaka na pitanje i ocena, već kao znanje đaka i broj pozivnica koje je dobio da ide na vršnjačke rođendane. Pa sad, ako je to neka sredina gde se ljudi pozivaju na rođendan prema znanju iz istorije i biologije, možda to ima veze. Ima, biće, i disciplina gde se citira prema važnosti i relevantnosti (ali ni tu kriterijum u načelu nije pošten, jer je će broj citata biti uvek manji kod teme za koju postoji manje stručnjaka – a o samoj temi i kvalitetu rada i relevantnosti to ne govori, čini se, ništa). U većini meni poznatih discpilina, kriterijumi selekcije prilikom izbora citata su potpuno drugog karaktera, delom zbog običaja u nauci, delom zbog samog predmeta izučavanja, koji nekad zahteva da se citira pola 19. veka, a nekada da se navede samo ono što je objavljeno u poslednjih par meseci. Kad bi čovek u lingvistici ili pravu ili istoriji umetnosti ili sociologiji hteo da citira sve što je dobro, valjalo bi da se uz članke daje i mali mikro-čip sa nekoliko gigabajta citata, i to ne jedan, nego jedan za svaku fusnotu. A to obrnuto može samo da znači: ne citira se sve što je dobro i značajno – i ono što nije citirano može da bude odlično.

Valja posebno podvući, pošto to u raspravi izgleda mnogi ne razumeju, da liste kao što su TR lista niti nastoje da principijelno budu shveobuhvatne, niti po sadržinskoj definiciji sadrže neki cvet naučnog stvaralaštva. Takve liste, a ima ih mnogo, ne vode nezavisni instituti, koji se prema pravilima bibliografskog rada staraju o bibliografskoj potpunosti liste ili nastoje da prema živim kriterijumima kvaliteta obuhvate čaospise koji su se u praksi pokazali kao najbolji. Logika i način oformljivanja takvih lista kao da je sasvim obrnuta: po pravilu časopisi i redakcije koji su zainteresovani da imaju svoje „mesto“ na nekoj listi u okviru različitih bilaterarnih aranžmana dobijaju mesto; i može časopis da bude najbolji na svetu, ali ako se aranžman razvrgne i časopis će biti sklonjen sa liste. Iz tog ugla je i razumljivo da postoje određene discipline u okviru kojih je dinamika razvoja vodila tome da izvesne liste postanu izvesno merilo vidljivosti pa se sledstveno i običaj ustalio da svaka redakcija gleda da njen časopis iz te oblasti bude indeksiran na nekoj listi koja je merodavna za tu disciplinu. Ali kao i svakadinamika i običaj, i dinamika i običaji orijentacije neke discipline i redakcije su različiti i često mesno vrlo šaroliki. Otuda i ima ne samo disciplina odnosno pojedinih nauka već i uskih pravaca koji se za date liste uopšte ne interesuju. O samom kvalitetu tih disciplina i pravaca to ne govori apsolutno ništa. Tim pre što mnogi pravci imaju (kao npr. vizantologija) svoje običaje bibliografske akuracije, koji su i mnogo smisleniji i mnogo učinkovitiji, jer se ne vode logikom prozivoda i zarade (koja gde-gde zahteva da se i ljudi kojima neki prozivod ne treba ubede da im treba), već čistim nastojenjem da se akuratno cela disciplina i kvalitet rada drži na oku.[4]

Budući da je priroda istraživačkog rada u različitim disciplinama drugačija, jasno je i da će postojati discipline u kojima je običaj indeksiranja radova smislen, kao što će, zbog prirode posla i predmeta istraživanja, vazda biti disciplina koje možda iz mode ili radi izgleda da će se tako proširiti finansijska dobit kompanije koja se bavi indeksiranjem, mogu ugurati na neku od lista, ali u pogledu kojih je indeksiranje i kvantitativna obrada „citiranosti“ karakteristična za liste koje se bave indeksiranjem potpuna strana radnja. Koliko god je indeksiranje možda smisleno u domenu biologije ili biohemije, gde se po pravilu predstavljaju naučnoj zajednici „otkrića“ koja su kao takva najitneresantnija u trenutku objavljivanja, pa je sledstveno i njihova citiranost izvesni pokazatelj njihovog značaja – u istoj takvoj meri je vezivanje kvaliteta i značaja za trenutak objavljivanja u pogledu „arts and humanities“ vrlo upitno. U naukama koje se bave publikacijom „otkrića“ i naukama koje imaju više analitički karakter „kriva“ uticaja nekog istraživanja odn. članka je potpuno drugačija. Rad biohemičara ili lekara traži se prema ključu (ključne reči) i prema apstraktu u svežim publikacijama i po pravilu se, ako vredi i ako je relevantnan, najviše citira kada se objavi. Dobri analitički radovi, karakteristični npr. za pravo ili istoriju umetnosti, prolaze kroz višegodišnju fazu recepcije i ako su dobri i relevantni bivaju postojano citirani nekoliko decenija, pa i vekova od trenutka objavljivanja i to ne u istorijskim studijama, već u aktuelnim radovima koji se bave analizom živih problema i postojećih predmeta.

Ako se držimo simboličkog interkacionizma, ja ne vidim koji bi smisao svih ovih tenzija oko bodovanja u poslednjih nekoliko godina bio, osim da se kod ljudi bez obzira na stvarni karakter i težinu indeksiranja stvori svest da je to nešto važno i merodavno, kako bi zatim, u idealnom slučaju, sve institucije i pojedinci plaćali velike novce ponudiocima lista, da im omoguće uvid u citiranost i druge računice za koje postoje baze-podataka. To bi bila dva zasebna koraka pri čemu bi se prvi razumeo samo iz drugog: stvaranje svesti i korišćenje stvorene svesti. Mi naučnici smo mišljenja da je obaveza države da u siromašnim prilikama kakve su naše, upravo možda i više nego što bi inače bio red, poštedi i zaštiti nauku i ustanove od tih suptilnih dodatnih nameta, a ne da čak i tamo gde indeksiranje očito nema nikakvog smisla izvodi čitave discipline, kao kod starog Voltera, u korist privatne zarade na ispašu.

Nažalost je jedan od glavnih – i biće neotklonjiv – nedostataka tzv. indeksiranja i merenja citiranosti taj što su kriterijumi obrade podataka postavljeni pre nego što su ljudi bili na njih navikli i tako kao da niko neće saznati kriterijume. U domenu onih nauka kao što su pravo i već pomenuta istorija umetnosti, gde krive nisu principijelno vezane za „oktrića“ i trenutak objavljivanja, sama činjenica da se pita kolika je citiranost već je u raznim disciplinama u Americi odvela stvaranju veštačkih „kartela citiranja“, gde određene grupe i pravci namerno izbegavaju da citiraju „pripadnike“ druge grupe i veštački gledaju da gde god je moguće uguraju sopstvene citate i citate ljudi iz sopstvene družine. Svakako su takve stvari koje spadaju u oblast naučne perverzije izvrsno poznate i kompanijama koje sređuju i plasiraju na tržište liste indeksiranja, ali iz razloga koji su na dohvat ruke te kompanije o tim strukturalnim problemima slabo pričaju. A i zašto bi? Njihov cilj nije pravi naučni napredak i kvalitet, već ubiranje što većeg kajmaka od sekundarnog prebiranja i prebrojavanja mukotrpnog rada drugih ljudi. „Liste“ nisu merilo, nego „proizvod“. U tome nema ničeg lošeg. Ali: na proizvođaču i prodavcu je da nudi, a na kupcima je da pametno vide šta im treba i odgovara. Niko npr. ne misli da su razne šerpe i drugi prozivodi koje nude trgovci u kućnim prezentacijama besmisleni proizovdi, ali na kupcima je da pametno vide da li im zaista za mali stan treba kirbi-usisivač sa kojim se inače čiste hoteli i aerodromi ili neka kućna spravica čiji opis potencijalne kupce očarava, ali koja zapravo ničemu pametnom za potrebe konrketnog domaćinstva ne služi.

  (2) Sistem bodovanja radova ne ispunjava osnovne kriterijume racionalizacije

Prema sistemu vrednovanja koji je već nekoliko godina na snazi, postoje različite kategorije časopisa, a broj poena koji se, kako se u naučnom žargonu sada kaže, „dobija“ za članak zavisi od toga u koju kategoriju spada časopis u kome je članak objavljen (1, 2, 3, 4 boda isl.). I pored višegodišnjeg razmišljanja niko nije uspeo da dokuči po kojoj logici bi kao trebalo da bude pravo i umesno da jedan te isti tekst bude drugačije vrednovan u zavistnosti od toga u kome je (domaćem) časopisu objavljen. Zbog čega isti trud, ista građa, isti obim istraživanja, isto iskustvo, isti stepen proučenosti literature, jednom rečju jedan te isti tekst u zavisnosti gde je objavljen treba da vredi manji ili veći broj bodova? Ako je stvar u tome da zakonodvac i Ministarstvo misle da postoje časopisi koji primaju bolje i koji primaju lošije tekstove (a dole će biti reči o tome da to nije baš tačno), to još ništa ne govori o kvalitetu pojedinačnog rada koji treba da se vrednuje. Ako, recimo, vrednujemo krofne i utvrđujemo kog su kvaliteta krofne u gradu, kakve veze sa tim ima izgled restorana, broj glavnih jela na meniju, broj zaposlenih u ugostiteljskom objektu, ili izveštaj o kvalitetu krofni u tom restoranu od pre dve-tri godine? Ko te kriterijume uzme za kriterijume kvaliteta svežih krofni, može da bude siguran da je učinio logičku grešku. Zašto neko ne bi, recimo, objavio i izvrstan rad u nekom zavičajnom časopisu, u kome su prilozi inače amaterski, ako se njegov rad tiče baš tog podneblja i ako će baš objavljivanjem rada u tom časopisu (i ni u jednom drugom!) autor imati i najveći krug čitalaca i izvršiti najveći prosvetni uticaj i obezbediti i svom radu, i svojoj ustanovi, pa možda i tom jadnom do tog trenutka posrnulom časopisu, najviše pažnje? Da li zaista stoji u nadležnosti države da određene časopise stigmatizira kao bolje, druge kao manje dobre? I tu se opet susrećemo sa pod tačkom 1 već pomenutim problemom statičkog posmatranja, u kome se na idealistički način razni časopisi prema trenutnoj percpeciji razvrstavaju kao „dobri“, „bolji“, „izvrsni“ i „neizvrsni“ iako kvalitet svakog časopisa, ako ćemo pravo, vrlo može da varira od broja do broja, od meseca do meseca. Urednik nekog omanjeg časopisa „niže kategorije“ koji želi da bude agilan i sastavi sjajan broj časopisa može samo da računa na ljubav dobrih autora da će pisati za jedan bod iako za isti rad mogu da dobiju u drugom časopisu četiri boda. Da li zaista u jednom slobodnom društvu država ima legitimaciju da neprekidan razvoj pretvori u statičnu sliku i da ubije svaku živu konkurenciju među časopisima i redakcijama time što stigmatizira odn. kategorizuje časopise na naveden način? Možda i te kako ima smisla da se pomni uređivački rad u nekom zahtevnom međunarodnom časopisu koji štampa recimo – kao „Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku“ – radove na više jezika kvantitativno povlašćeno oceni; ali da se iz toga izvede zaključak da i radove treba bodovati po tome u kom su časopisu objavljeni, za to fali pravedne sinalagme.

Po mome bi jedini racionalni kriterijum koji bi se mogao navesti u korist različitog vrednovanja radova u zavisnosti od kategorizacije časopisa bio poverenje Ministarstva odn. države u sud uredništva (i recenzenata časopisa) da određeni rad ispunjava uslove objavljivanja sa etiketom naučnog rada. U tom slučaju racionalno bi bilo razlikovati samo dve vrste časopisa: časopise sa „akreditovanim“ uredništvom i časopise bez takvog uredništva. U prvom slučaju svaki rad bi automatski imao nositi, uzmimo, 2 boda, dok bi radovi koji su objavljeni u časopisima bez akreditovanog uredništva, takođe imali nositi isti broj bodova odn. 2 boda, ali tek nakon provere kvaliteta članka i prikupljenih recenzija u Ministarstvu. Te dodatne recenzije mogle bi se, i tamo gde postoji sumnja u kvalitet članaka objavljenih u časopisima iz prve grupe, poveriti recenzentima od poverenja koji razumeju naš jezik za koje mislim da na prostoru od Ljubljane pa sve do naših univerzitetskih centara ne manjka broja.

Akreditovano uredništvo Uredništvo nije akreditovano
Svi radovi po pravilu nose X-broj bodova. U slučaju opravdane sumnje u osnovni kvalitet rada komisija/odbor rad može izuzeti iz spiska autorovih radova koji se boduju. Rad nosi takođe X-broj bodova, ali tek nakon što komisija/odbor pregleda rad i recenzije ili sama pribavi recenzije.

Po meni, to bi bila jedina smernica za pravi i umesni sistem, koji bi pritom elegnatno izbegao i opasnost svih onih diskriminacija koje se mogu javiti u naučnoj zajednici. Na taj način mogao bi se izbeći vrlo veliki broj efekata na koji zakonodavac i Ministarstvo prilikom usvajanja sadašnjeg režima vrednovanja nisu ni mislili, jer su pošli od toga da će ljudi pisati kao da ne znaju za sistem bodovanja. Treba jednom za svagda reći (ko ne veruje neka pogleda u časopisu „Lucida intervalla“ i u „Zborniku Matice srpske za filologiju i lingvistiku“) da ima izvrsnih radova i od 7 strana, kao što neki radovi da bi u pogledu teme uopšte mogli biti izvrsni moraju imati 21 ili 34 strane. Valjda je zaboga, upravo i najvrednije, da ljudi dobro i savesno obrade temu, a ne da misle koliko strana treba da bi rad bio bodovan pa da prema tome pišu, dodaju, presipaju i seku? Upravo je u našoj nauci dok je, bila življa i čila, često bilo i kratkih i srednjih i dugih radova, kao što i sada u sistemima koji ne poznaju kvantitativno bodovanje radova cvetaju, što se tiče dužine i načina obrade, svi žanrovi. Jednostavna i naizgled logična misao da je za bodovanje neophodno da članak ima 16 strana (= 1 tabak), dovela je već mnoge dužinske žanrove do praga izumiranja. Jer sa jedne strane, kraće više niko neće da piše, jer se ne boduje. Tu imamo i rđavu pojavu da se male i sitne teme na silu proširuju amorfnim i neinteresantnim tekstom ne bi li se, kako se u žargonu kaže, „naguralo“ 16 strana. Ali s druge strane propisanog broja strana imamo i drugu rđavu pojavu: da urednici neće da prihvataju radove duže od 16 i kusur strana, a načela praktičnog oportuniteta i autorima nalažu da ne pišu duže, čak ni tamo gde je prema potrebama predmeta umesno. A zar ne bi bilo ne samo načelno logično nego i umesno i pravo da se kaže da recimo rad od 16 strana nosi dva boda, a da se za svakih sedam strana manje oduzima pola boda, a za sedam strana više dodaje još pola boda? Valjda se tako ceni i ocenjuje nečiji trud i valjda kriterijumi ocene treba da postoje da bi se prema njima pravo i umesno ocenjivali smisleni proizvodi naučnog rada, a ne da se naučni radovi pišu i stvaraju da bi odgovarali kriterijumima ocene? Ako bi se zavelo manje mehanike, a više sagledavanja životnih situacija, mislim da bi bilo i mnogo mesta da se čak i prema posebnom kvalitetu rada neki rad nagradi sa pola boda ili već nekim drugim brojem poena. U tom slučaju uredništvo iz gore pomenute akreditovane grupe časopisa, moglo bi kada smatra da je neki rad izvrstan i – što se ono kod nas kaže – „vanserijski“ predložiti nadležnoj službi Ministarstva da povisi broj bodova za rad. To su sve provizorne opcije oko kojih ne treba sada ni trošiti reči u pojedinostima, jer je ovde samo poenta da se ilustruju moguće posledice načelnog obrta u pristupu.

Valjalo bi, dabome, zato što je pravo i umesno, i poseban broj bodova dodeliti nekome ko objavi rad u „inostranstvu“. To je sigurno bitna i zaslužna stvar, ali da li zaista uvek i bez obzira na stvarne odlike? Da li jedan rad predstavljen i objavljen u krugu lica koja se bave istom temom, i koji kao takav zaista prosvećuje taj krug uskih stručanjaka o našim prilikama i našim pogledima, zavrednjuje isti broj dodatnih poena kao i neki rad objavljen na sumnjivim opštim konferencijama, koje se u raznim zemljama sa mnogo kraćom i skromnijom naučnom tradicijom od naše upravo i upriređuju jedino sa razlogom da se učesnicima u mehaničkim i za suštinske kriterijume obnevidelim sistemima naučnog bodovanja obezbedi veiliki broj poena „sa međunarodne konferencije“ ili iz „stranog časopisa“? Tu bi opet mogao do punog izraza da dođe rad komisija i odbora odn. nadležnih službi. Ministarstvo bi moglo da uvede poseban postupak ocene kontekstualizacije rada u inostranstvu. Razume se da sve te postupke treba voditi dobronamerno, tako da se poštenim delatnicima ne troši pola radnog vremena na „inkvizicije“ Ministarstva. Ali ipak postupak mora biti i takav da se prepoznaju posete i publikacije u inostranstvu kojima po sumi prilika ne pripada nikakav poseban značaj.

Naše Ministarstvo stalno zamišlja neku veliku internacionalizaciju naše nauke, ali u domenu prava, arheologije, istorije umetnosti, slavistike, a ja bih rekao podjednako i u domenu prirodnih nauka, čitava ta ideja o internacionaliziciji robuje pogrešnoj predstavi da se nauka sastoji iz niza onog štampanog štiva koje na kraju dođe kao proizvod bavljenja „naučnim radom“. Nauka se ne internacionalizuje tako što se autori merama drakonskog bodovanja ili euristijskim pooštravanjem kriterijuma podstrekavaju da se javljaju nekim nepoznatim urednicima u Oslu, Pekingu ili Vašingtonu (nepoznatim ljudima koje nikad u životu nisu videli) i da tim jadnim i iznenađenim urednicima klot nude neke na engleski prevedene radove o temama koje su možda zaista i za Balkan, i za nas i za Evropu i za svet jako bitne ali koje još nisu kondenzovane u čvrsto interesovanje široke, međunarodne naučne zajednice i za koje u inostranstvu nema ljudi koji mogu oceniti da li je tema dobro i savesno obrađena ili ne. Naučni rad počinje pre svega u opštenju sa ljudima i kolegama, u senzibilizaciji ljudi sa drugih prostora za naše teme i naša viđenja u živom razgovoru. I obrnuto: na simpozijumima, u mailovima, na zajedničkim projektima dolazi do preuzimanja međunarodno značajnih perspektiva na osnovu kojih se zatim obrađuju lokalne teme. Krajnje je licemerno kada su uslovi za učešće u međunarodnom naučnom saobraćaju praktično nikakvi, a kada se od naučnih radnika, kao u nekoj najlošijem metafizičkom traktatu, očekuje da prosto pisanjem očaraju ceo svet. I gde su naznake racionalnog pristupa kada se puno priča o časopisu „Science“, o Americi, o Novom Zelandu i o tome kako je naša nauka potpuno „nevidljiva“, a žalibože već u susednoj Hrvatskoj, pa i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, ljudi nemaju pojma šta se u Beogradu i Novom Sadu radi, niti postoji jedno mesto u Srbiji na kome se mogu pregledati svi, uzmimo, hrvatski naučni časopisi. Internacionalnost nije pojam, nego oblik života i agitovanja i to agitovanje mora da se razvija malo po malo, od onoga što je najbliže i najpotrebnije, a to svakako nije guranje po nekim korporativnim listama iz inostranstva, već izgradnja zajedničkih diskursa, stanica istaživanja, tema, „škola“, naučnih pravaca na ovom prostoru koji je silom razdeljen. I postupak pribavljanja recenzija ili radova u inostranim časopisima, o kome je gore bilo reči, mogao bi se iskoristiti kao prava prilika da se angažuju ljudi od poverenja iz okruženja, naročito Hrvatske. Ako se ne varam, mislim da bi već kod tih ljudi pristrastnost pri recenziranju, koju sve kolege iz istog grada ili istog naučnog kruga osećaju, već dosta opala. A mislim da bi to bio i izvrstan način da Ministarstvo suptilno upozna ljude iz okruženja sa domaćim rezultatima naučne delatnosti iz Srbije. Samo, to je onda posao upravo za Ministarstvo, pa se krivica za to što se taj posao ne radi ne može tako lako svaliti na naučne radnike. To možda i jeste smisao čitavog sistema vrednovanja kakav danas postoji: da se skrene pažnja sa toga da je naučna politika rđava, da ne postoje stvarni uslovi naučnog rada i da se tako svaki nedostatak očaravajućih rezultata predstavi kao problem i zakazivanje individualnog autora. Jer, zar ne bi bilo pošteno da se recimo nekome kome su bodovi izmakli jer mu nisu date pare da ide na davno zakazane sastanke u inostranstvu (recimo na sastanke komisija koje u kontinuitetu više decenija izrađuju međunarodne lingvističke atlase), bodovi upišu i „bez rezultata“ (u našem primeru: objavljenih karata u atlasu), jer krivica nije njegova nego lošeg sistema projektnog finansiranja?

Protiv skaliranja časopisa govori i praksa koja se ustalila od donošenja pravila vrednovanja naučnog rada u nekim časopisima. Zakonodavac i Ministarstvo, upravo i s obzirom na svoju ustavnu obavezu i deklarisanu nameru da pomažu i pospešuju nauku, ne bi smeli da zatvaraju oči pred činjenicom da je sistem vrednovanja naučnog rada kakav sada postoji upropastio i mnoge dobre „prakse“ koje su kod nas decenijama bile ustaljene ili je uobličio loše promene koje pre uvođenja sistema vrednovanja još nisu bile ustaljene. Primer „Južnoslovenskog filologa“ i „Našeg jezika“ uči nas da je sistem vrednovanja naučnog rada koji je, evo već ima nekoliko godina kako je zaveden, upropastio mnoge dobre „prakse“ koje su kod nas decenijama bile ustaljene ili je uobličio loše promene koje se pre uvođenja sistema vrednovanja još nisu bile ustalile. Naši su lingvistički časopisi vazda bili časopisi koji su bili otvoreni za sve dobre radovebilo članova kolegijuma, bilo magistara nauka, pa i starijih studenata i apsolvenata i svih onih naših samoukih „Vukova“, koji su u mnogočemu zadužili naš jezik i nauku našeg jezika više nego neki (zli jezici će reći i: mnogi) izabrani naučni radnici. Da li zaista ima nekog ko je bio pomislio da će sistem bodovanja koji, kako smo videli, utvrđuje da rad u svakom časopisu u zavisnosti od kategorije „donosi“ jedan, dva, tri ili četiri boda, da će takav sistem u časopisima koji nose najviše bodova odn. čeitiri boda zavladiti i uzuzs da se primaju samo najbolji radovi, a da će oni „lošiji“ radovi kao niz ivice neke oštre piramide, na kojoj gore pri vrhu ima najmanje mesta, sami od sebe popadati na stranice „nižih“ časopisa koji nose tri, dva ili jedan bod? Jedina sociološki relevantna posledica celog sistema bodovanja naučnog rada bila je na primeru „Južnoslovenskog filologa“ ta da je časopis posle sto godina izlaženja zatvoren za sve autore koji nisu završili doktorske studije. I to je od svih disciplina, da stvar bude malo i zabavna, smišljeno u disciplini čiji slavni nestor nema ni osnovnu školu! A pošto, kako je poznato, i kako se i dalje vidi iz kvalitetnih stranih časopisa, stepen u akademskoj karijeri nije nigde ekskluzivan kriterijum primanja radova na objavljivanje (štaviše, ljudi od struke kažu da je kriterijum “nečuven”), dok mi se ne pruži dokaz da je bilo drugačije, to zatvaranje „Južnoslovenskog filologa“ i stavljanje kriterijuma staleža na mesto kriterijuma kvaliteta i relevantnosti rada ne može se nikako drugačije objasiniti nego da su članovi uredništva (koji, kako biva, po pravilu imaju visoka zvanja) rešili daograničen resurs časopisa koji nosi četiri boda sačuvaju samo za sebe odn. krug starih poznanika iz generacije i uopšte „svojih“ ljudi.

Sudbina „Našeg jezika“ je još tužnija. U tom časopisu su ranije, barem u onom duhu kada je pre Drugog svetskog rata bio osnovan, objavljivani prevashodno prilozi koji su se bavili konkretnim normativnim problemima jezika, na način koji je svuda uobičajan, a to će reći često u formi kratkih priloga (3-7 strana) i bez velikog „aparata“, jer je i težište bilo u argumentativnom seciranju živih problema, a ne u sistematičnoj obradi sličnih, ali ne podjednako živih, problema. Međutim, jasno je da takav jedan časopis, sa takvom koncepcijom, koji je bio jedan od stubova kulture sprskohvatskog i srpskog književnog jezika nije mogao opstati, jer navedeni prilozi nisu mogli da se uguraju ni u jednu „kategoriju“ radova koji prema usvojenom sistemu mogu da se boduju. Otuda je „Naš jezik“ prosto transformisan u vrstu časopisa kakav je „Južnoslovenski filolog“ (reč je o časopisima koji po pravilu objavljuju velike i sistematiski zaokrugljene priloge) i taman je, budući da nosi manji broj poena, mogao da prihvati radove svih onih nesrećnika koji nisu ispunjavali nov formalan uslov za objavljvanje rada u „Južnoslovenskom filologu“. Najviše je, međutim, u okvirima takve „naučne politike“ izgubio ne „Naš jezik“ već upravo naš jezik, jer je ostao ne samo bez časopisa koji je bio podijum za kritičko proučavanje i podučavanje o živim jezičkim fenomenima, već je i ostao bez pisaca koji bi bili spremni da se takvim temama bave, iz prostog razloga što klasični oblik „normativističkog članka“, ako se strogo uzmu definicije pravila o vrednovanjau naučnog rada, ne donosi – nijedan bod.

Iako sa svih navedenih razloga, držim da bi sistem skaliranja časopisa trebalo, barem što se tiče bodovanja radova koji se u njima objavljuju, odbaciti, ipak ne mogu da ne pomenem, da sistem baš u ovom obliku kakav je sada pruža još jedno svedočanstvo o tome do kakvih čudnih rešenja može dovesti nepoštovanje specifičnih prilika svake discipline i svakog pravca. Kategorizacija časopisa ne može da bude takva, kao da su potrebni i oprobani žanrovi u svim disciplinama isti, već mora da bude takva da živo uzima u obzir u disciplini sraslu vrednost časopisa. Kao primer do kakvih čudnih rezulatata može da vodi ubeđenje o jedinstvu/istovetnosti celog naučnog rada navešću primer časopisa „Glasnik Advokatske komore Vojvodine“. Radovi objavljeni u tom časopisu donosili su, barem do sada, svega jedan bod, a razlog za to je izgleda taj što u uredništvu tog časopisa nije bilo univerzitetskih delatnika, pa sledstveno časopis, prema tom formalnom kriterijumu vrednovanja, nije mogao ni da pređe u višu kategoriju. A zašto bi uopšte bilo normalno i potrebno da „Glasnik advokatske komore“ u uredništvu ima univerzitetske delatnike i još i strano uredništvo, ako ga već preko sedamdeset godina, sa puno savenosti i slično kao što takve časopise uređuju kolegijumi advokata u svetu, uređuju vrsni advokati, po pravilu sa potvrđenim praktičnim i akademskim iskustvom? Taj časopis izlazi redovno, dvanaest puta godišnje i dostavlja se na adresu stotina  advokata odn. čitalaca. „Glasnik Advokatske komore Vojvodine“ je najčitaniji pravni časopis. Po merilu „uticaja“ ili „impact“-a, upravo na način koji je karakterističan za pravnu struku, on prevazilazi nadaleko mnoge časopise koji nose više bodova od njega. Njemu prema živom interesu za relevantnost „proizvoda“ jedne nauke pripada kod nas drugo ili treće, a sa malo preterivanja bi se moglo reći i prvo mesto, a prema sistemu bodovanja naučnog rada on je na poslednjem!

 (3) Princip je pogrešan

Još jedna ključna, a možda i najključnija stavka tiče se načelnog odnosa prema posebnim disciplinama. Svako ko poznaje režim bodovanja, ne može se oteti utisku da je taj režim skrojen prema merama samo pojedinih naučnih disciplina. Bilo je slučajeva, i to se dobro zna, da su predstavnici nekih disciplina još pre neloliko godina uspeli naknadno, i nesistematično, da se izbore za uvažavanje nekih posebnih odlika njihovog rada (takav je slučaj sa lingvistikom). Izvesno je da i u novom Pravilniku o postupku ima novih primera proširenja kruga žanrova, ali već iz letimičnog uvida se tačno može iščitati predstavnici kojih disciplina i subdisciplina su bili najagilniji u – nesistematičnom – zastupanju svojih interesa i žanrova. Inače, recimo, ja ne znam kako bi se moglo objasniti da je predviđeno bodovanje za pripremu „strateških dokumenata nacionalnog ili supra-nacionalnog nivoa naručenih od odgovarajućeg organa javnih vlasti“ (novi Pravilnik o postupku, treći prilog), a da se naprimer mukotrpan i klasičan, često i opravdano višegedošnji rad u zakonodavnoj komisiji niti pominje niti boduje kao važan naučni doprinos takođe „javnoj politici“. Reč je dakle o skupu lex specialis-a, gde je načelno tačno da su kriterijumi nastali tako da je nekoliko naučnika, poglavito iz oblasti prirodnih nauka, medicine i sociologije mislilo da sve discipline rade po kriterijumima njihove nauke, čime su ponovili grešku poznatih pravnika-racionalista, kojima se činilo da su oni kriterijumi koji su za njih uobičajni i koji upravo prema odlikama njihovih disciplina imaju najviše smisla, sigurno ujedno najbolji i za sve druge discipline. Drugačije se na primer u pogledu pravne nauke – ostavljam sada noviPravilnik o postupku kratko po strani – nikako ne bi moglo objasniti da se ne boduju za nju specifični, pravni žanrovi kao što je sistematično objavljivanje sudske prakse ili pisanje (zbog mnogo čega vrlo zahtevnih) komentara i kritika sudskih odluka. Pa ni komentari zakona, koji u celom pravnom svetu uzimaju najviše posla i zahtevaju najpomniji naučni rad, ne boduju se čak ni posebno, a kamoli u skladu sa trudom koji zahtevaju. Pravilo po kome se svaka monografija vrednuje, pod uslovom da ima 80 strana (ranije je bilo: 50 strana), isto, bez obzira da li ima 80 ili 480 strana, jasno je da potiče iz onih disciplina gde se za jednu „monografiju“ vezuje jedna mala tema ili demonstracija i gde je trud sveden na par strana, dok su sve ostale strane dodaci, konteksti, materijali i digresije i gde je čak i sumnjičavo kada neko pređe 50 strana. Ali za većinu drugih disciplina, koje očito prilikom rezanja tog pravila nisu došle do reči, to pravilo je potpuno besmisleno i prema strogim pravilima pravne nauke moralo bi se uzeti da u pogledu klasičnih pravnih, medijavističkih, lingvističkih itd. knjiga u pravilnicima o bodovanju postoji pravna praznina, a ne da potpadaju pod odredbu koja se očito na njih ne odnosi. Slične primedbe važe i za mnoge druge discipline i njihove žanrove. Ko uzme, kao u zlatno doba naše nauke, i objavi prepis nekog napisa na kamenu iz oltara neke crkve, koji bi mogao biti i najstariji spomenik starosprske pismenosti, neće za taj prepis, kada ga objavi u časopisu, uzmimo na dve strane – dobiti nijedan bod u sadašnjem sistemu vrednovanja. Pa, uostalom, isto važi i bez tog nacionalnog sentimenta: može neki naš istraživač da nađe na nekoj iskpini delove originalnih rimskih „Dvanaest tablica“ ili najstarije jevanđelje. Taj naš istraživač koji požuri da savesno uradi prepis, možda i prevod na engleski jezik, i to objavi u nekom od časopisa, neće za to „javljanje“ i vrhunski naučni trud, ako se strogo čitaju pravila i ne ispuni neki od uslova koje su donosioci pravila zamislili da su za neki zamišljeni naučni rad u vremenskom vakumu bitni („kritički komentar“), prema sistemu bodovanja – dobiti ništa. Jer, razume se, takav žanr, četiri reda prepisa nekog skoro nečitljivog teksta, takav žanr ne postoji u fizici, medicini ili sociologiji, gde se, da se zadržim kod poslednje discipline, najčešće sve posmatra kao „originalni“ ili „pregledni naučni rad“ ili „prikaz“. I iz drugih pojedinosti, kao što je, već pomenut, obim „monografija“ ili odnos prema „apstraktima“, „konferencijama“, „pozivima“ i koautorskim radovima, dalje iz definicije „naučnog časopisa“, jasno se vidi da su autori pravila našeg sistema bodovanja pred sobom imali samo neke njima, iz iskustva njihove naučne discipline, poznate situacije. Srasle uzuse, živa merila kvaliteta, posebne žanrove drugih disciplina ne samo da nisu znali nego kao da su bili u ubeđenju da upravo sve discipline sadrže (ili ako hoće dobro da rade treba da sadrže) iste žanrove, obrade i kriterijume kao njihove. Lingvisti su se kod nas tek naknadno, i sa dosta truda, izborili da se kao naučni rad u obzir uzima obrada i pisanje komplikovanih opsinih, etimoloških ili drugih rečničkih odrednica ili rad na kartama u izradi međunarodnih jezičkih atlasa. Da nije bilo te posebne borbe, silni napisani i za našu kulturu vrlo važni rečnici, ne bi se više nadalje pisali (jer se taj rad nikome ne bi pri vrednovanju računao), baš onako kao što od kada postoji kvantitativno vrednovanje naučnog rada nije napisano sve zajedno dve kritike neke sudske odluke. Zakonodavac i Ministarstvo koji, kako Ustav nalaže, „podstiču i pomažu“ razvoj nauke, treba da pokažu interesovanje i za razna izobličenja, gašenje dobrih i oprobanih „praksi“ do kojih je došlo samo zato što pravilnici nisu sačinjavani po meri nauke i posebnih disciplina, već prema pogrešnoj i površnoj predstavi o nauci kao „jedinstvenom fenomenu“ kojim se može pravilima menadžmenta, odzogo sa – manje ili više – jedinstvenim sistemom pravila upravljati.

Čini se da navedeni problem ostaje i ako se uzmu u obzir sada osnaženi i delom uvaženi zahtevi, da se posebno pristupa tzv. „prirodnim“ i tzv. „društvenim“ naukama. Nisu pojedine nauke izvedene iz pojma „prirodnih“ i „društvenih“ nauka, već je, obrnuto, svaka „nauka“ disciplina koja je za sebe srasla, koja ima svoje posebne, smislene obzire, oprobane načine objavljivanja rezulata, čitaoce sa posebnim navikama, merila prestiža i pokazatelje truda, način obrade tema i edukacije. Pojmovi kao što su „prirodne“ i „društvene nauke“ nisu pretpostavljeni naukama, već su obrnuto samo krhke misaone konstrukcije kojima se radi preglednosti raznorazne discipline, koje su se uobličile najpre prema svom predmetu, toku društvenog života i interesovanjima, svrstavaju preglednosti radi u dve („prirodne“ i „društvene nauke“), tri („science“, „social science“, „art and humanities“), pet („prirodne nauke“, „tehničke nauke“, „društvene nauke“, „medicina“, „humanističke nauke“) itd. grupa. Država, koja kako kaže Ustav, ima obavezu da poštuje „naučnu slobodu“ i da „pomaže i podstiče“ nauku, mora dakle napraviti sistem koji će uvažiti poseban život svake discipline, pa i svakog pravca. Da bi se taj problem razrešio nije dovoljno da se usvoji zahtev, koji se u međuvremenu iskristalisao, da tzv. „društvene nauke“ (ili „društvene nauke“ i „humanističke nauke“) dobiju radikalno drugačiji tretman od „prirodnih nauka“. Ne radi se o tome da jedan opšti ali prazan pojam, kakav je pojam „nauke“, bude zamenjen sa jednim manje opštijim i praznijim pojmom, kakav je pojam „društvenih nauka“, već se radi o tome da zakonodavac i ministarstva imaju ustavnu obavezu da poštujući naučnu slobodu i, kako kaže Ustav u čl. 73, podstičući i pomažući razvoj nauke, uvaže sve one posebnosti i karakteristike pojedinačnih naučnih pravaca i disciplina koji upravo u konkretnim disciplinama sami za sebe dovoljno govore o privrženosti istraživača, kvalitetu radova i „uticaju“ naučnog rada. Ceo sistem vrednovanja koji već nekoliko godina imamo, je utemeljen na pogrešnoj pretpostavci da je naučni rad nekakva jedinstvena delatnost, koja nevezano za predmet i disciplinu, uvek poznaje i zahteva istovetne oblike publikacija i istovetan pristup prema objavljenim radovima (posebnosti su uvažavane naknadno i nesistematično). I da postoje i samo treba da se pronađu jedinstveni pokazatelji kvaliteta. Na mesto te pogrešne pretpostavke ne treba staviti novu pogrešnu pretpostavku, naime da su „društvene nauke“ (isto važi i za „humanističke nauke“) neki jedinstven fenomen koji se isto može vrednovati, već valja promeniti metod i pravilnike vrednovanja naučnog rada napisati tako da se mogu koristiti kao merilo uspeha u živim disciplinama onako kako su te discipline u međunarodnoj naučnoj zajednici i posebno kod nas srasle kao discipline sa samostalnom dinamikom, samostalnim oblicima saopštavanja naučnog rada, samostalnim uzusima diskusije i kritike, samostalnim merilima truda i izvrsnosti, samostalnim odnosom prema mladim istraživačima itd.

Interesovanje države za nauku i naučni rad nije fenomen koji se nalazi u „pravno neutralnom prostoru“ u kome država odn. zakonodavac i organi izvršne vlasti prema nauci i nekim njenim podoblicima mogu po volji i trenutnom raspoloženju da zauzmu bilo kakav stav i odnos. U evropskoj ustavnoj tradiciji odlično se zna koja je vrednost i sadržaj „naučne slobode“ u ustavnim tekstovima. U toj stvari, dabome, ne postoji samo jedno ispravno rešenje, ali svako rešenje mora biti u skladu sa Ustavom, pa otuda i pravilnici koji ne konkretizuju izričita ustavna stanovišta i obaveze valja da budu i predmet interesovanja ustavnih sudova. Država nema sada samo obavezu, već i zadatak, da sistem koji se pokazao kao nepraktibilan i povrh svega i po samu dinamiku naše nauke i po njen internacionalni uticaj „štetan“ zameni sa nečim ne „popravljenim“, već drugačijim i boljim. Ako treba i mora da se zadrži kvantifikovano vrednovanje naučnog rada, onda to vrednovanje odn. kvantifikacija mora biti vezana za racionalne kriterijume i prema meri pojedinačnih disciplina i pravaca. U pravnoj državi ili će se svakom dati po konj ili nikom, ali ne može se nekom davati konj, nekom magarac i pravilnici pisati tako da povlašćuju danas samo fizičare i sociologe, sutra samo možda pravnike i defektologe itd. Cela ta vesela priča o raznim listama, ma kako bila skladna u marketinškom nastupu proizvođača listi, naštetila je enormno velikom broju naših disciplina i to, što je paradoks, upravo onim disciplinama koje su se, budući da su vezane za knjige i analitički rad a ne za skupe projekte i laboratorije, u dvovekovnoj istoriji naše nauke najviše po internacionalnom prisustvu isticale.

U svakom slučaju, ako se već propisi i pravila menjaju, onda mislim da većina naučne zajednice ima pravo kada zahteva da se promene i neke suštinske stvari. Sadašnji režim vrednovanja naučnog rada je iz ugla pravne države nesnosan, zato što je klasičan upravni rad, u kome pojdinac u skladu sa načelima opšteg upravnog postupka ima zaštićen status stranke, na neprihvatljiv način pomešan sa drugim elementima i prikriven u sekvensama postupka izbora u zvanje i postupka odobravanja i ocene projekata – u hibridnim postupcima u kojima nije baš do krajnjeg potrebnog stepena jasno u kojoj meri je naučni radnik čiji se rad ocenjuje stranka, a u kojoj meri zaposleni „službenik“ ili „mandatar“ istraživačkog rada čiji rad uprava bez specifičnih prava zagarantovanih priznatim načelima upravnog postupka proverava i ocenjuje na sličan način na koji proverava interne učinke svojih službi. Zato držim da bi glavni opravdani zahtev naučnih delatnika u Srbiji u ovom trenutku morao biti da se postupak ocene radova (odn. naučnog rada) odvoji od procedura u kojima se radovi odn. dovoljan broj bodova uzimaju samo kao polazišni činjenični osnov za izbor ili odobravanja projekta. Jedino sa stanovišta načela upravnog postupka i pravne strukture države prihvatvljvo rešenje bilo bi, kako se čini, da se za svako zainteresovano lice (naučnog radnika), nevezano za trenutni radni status i tok projekata, uvedu kartoni. U takvom sistemu svaki rad bi se imao prijaviti po objavljivanju (odn. izvršenju određene relevantne delatnosti) i uprava bi neposredno imala obavezu da u kratkom rešenju utvrdi broj bodova koji rad nosi. Nezadovoljnoj stranci moralo bi stajati na raspolaganju pravo žalbe, a na samu žalbu se ne bi smelo gledati kao na neku vrstu nepoštavanja i uvrede, već kao na uobičajan korak u upravnom radu za positzanje kvalitetnih i pravičnih rešenja.[5]

Moguće pogodnosti takvog sistema bi bile sledeće: (1) po isteku roka za žalbu ili okončanju postupka po žalbi, ocena rada/konkretnog naučnog doprinosa bi postajala konačna. (2) Prilikom izbora u zvanje ili konkurisanja za projekte i u drugim relevantnim situacijama gledao bi se – uz druge kriterijume – „karton“ odn. već praktično gotov zbir konačnih ocena u smislu prve tačke. Ne bi bilo ni potrebe ni mesta da se u samom postupku „nateže“ i „dogovara“ oko neke kategorije i nekog broja bodova, već bi broj bodova svakom kandidatu po „kartonu“ bio zagarantovan. (3) Na taj način bi se moglo u živom dogovoru sa službom Ministarstva unapred, i pre štampanja, potvrditi koliko će rad u nekom zborniku, pod uslovom da su kriterijumi iz prethodne prijave ispunjeni, nositi. Time bi se transparentno i jednako odredio broj bodova, jer se do sada dešavalo da svako po nekoj svojoj oceni jedan te isti zbornik odn. rad u zborniku priavljuje u drugoj kategoriji. (4) Naveden sistem bi omogućio Ministarstvu i da vodi uredan „bilten“ u kome bi u obliku „osnovnih sentenci“ mogle biti objavljivane izvršene ocene knjiga, članaka, zbornika i drugih doprinosa. To bi doprinelo transparentnosti bodovanja, ali i omogućilo svim zainteresovanima određenu prognozu u pogledu tek planiranih izdavačkih poduhvata i radova. Transparenstnost je naročito bitna ako se dopusti, kao što je ja mislim nužno, da u naročitim prilikama nadležna služba Ministarstva korišćenjem slobodne ocene uvaži neki žanr ili doprinos na koji se prilikom uređenja pravilnika nije mislilo ili koji prosto spada u pojmovno nepregledne specifičnosti konkretnog naučnog rada (već iz same logike pravila prostiče da će žanrova i oblika naučnog rada uvek biti više nego pravila). To je od prilike onaj aspekat za koji Bogišić – vrlo skromno i eufemistički – kaže: Za rijedak slučaj, nije pravilo uvjek gotovo. – Što pak znači da se ima rešavati kako je pravo i umesno, a ne kao da slučaj ne postoji.[6] (5) Konačno, valja reći i da bi pomenuti „bilten“ mogao biti i „deblji“, u kom slučaju bi se u njemu objavljivali sažeci članaka autora koji su svoje radove podvrgli oceni Ministarstva i tako na jednom mestu zaista video učinak nauke. Izgleda da tako neko rešenje u elektronskom obliku već postoji u Hrvatskoj. Na taj način mogla bi se i preduprediti rđava praksa da se u pravilnicima zahteva od samih časopisa da imaju određene elemente kao što su sažeci ili uputstvo za autore ili da se pravilima ograničavaju i određujuju naslovi časopisa (vid. Nacrt Pravilnika o rangiranju, prvi prilog[7]). Časopisi treba da izlaze prema svom običaju, a u biltenu bi moglo biti dovoljno mesta za uniformne ključne reči i apstrakte. To bi od prilike bio osnovni princip podele na nauku, koja je slobodna, i upravni rad, koji je ocenjuje.

*

Možda je i najbolje što smo do sada imali baš ovakav sistem kakav je na snazi, što smo na praktičnim primerima i strukturalnim nepravdama mogli da osetimo i naučimo da, što ono opet naš najveći pravnik kaže, da se ni danas noge ne mogu rezati prema cipeli, već da se samo cipele mogu rezati prema nozi. Ja mislim da je ideja, koja je bila u osnovi velike reforme naučne delatnosti svih ovih godina ispravna: našoj nauci trebaju cipele da hoda brže i bolje i u tom smislu dobro je da postoji sistem višeslojne evaluacije. Puno je već dakle urađeno samom činjenicom što je ta ideja oživela i puno je iskrenog truda već uloženo da se ona prihvati. Sad je samo vreme da se pređe na realističnu fazu i da se na cipele ne gleda kao na jednoobraznu ideju, već da se prave i kupuju prema nozi. U tom smislu u novom Pravilniku o postupku je već što-šta već učinjeno, ali čini mi se da su opravdana mišljenja iz naučne zajednice koja i dalje podvlače da ipak ne treba svi da nose i da imaju iste cipele, i da treba, i pre nego što se cipele kupe, dobro gledati na oblik, broj i karakteristike staza i stopala.

Autor je asistent na Katedri za krivično pravo i kriminologiju – u Minhenu, Ludwig-Maximilians-Universität München; osim krivičnim naukama bavi se i istorijom nauke i drugim oblastima. Od skorijih radova na srpskohrvatskom vidi: Miklošić i krvna osveta kod Slovena,u zborniku “MIKLOSICHIANA BICENTENNALIA” (2013) i rad Pravna sigurnost i pravni pozitivizam u zborniku “Pravna sigurnost u uslovima tranzicije” (2014).

[1]              Nota bene: Zvanični je naziv ovog dokumenta „Predlog Pravilnika o kategorizaciji i rangiranju naučnih časopisa“, ali je ipak u tehničkom smislu reč onacrtu, kako i stoji na sajtu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

[2]           Otuda valja i reći: definicija naučnog čaospisa u drugom prilogu Nacrta Pravilnika o rangiranju je neodrživa („Naučni čaospis je časopis koji objavljuje rezultate naučnoistraživačkog rada“), osim ako se pod „rezultatima naučnoistraživačkog rada“ ne shvati sve što naučnici napišu. Naučni časopis je pre svega publicističko središte jedne discipline, pravca ili tematskog usmerenja, koji ako je uspešan i zanimljiv (što je uslov čitanosti), donosi i vesti o konferencijama, pozive, nekrologe, prikaze, i povrh svega – ciljanim uredničkim radom i nastojanjem autora članaka da se nadovežu na aktuelno i problematično oblikuje diskurse u disciplini od godine do godine ili od meseca do meseca, odn. od broja do broja. Već se po sebi razume da definicijama časopisa nije mesto ni u jednom zakonu i pravilniku. Definisanjem pojedinih odlika,zakonodavac uvek može odrediti za njega relevantne naučne časopise, ali ne defeniše apstraktno, „ontološki“ šta je „naučni časopis“, jer to ne spada u nomotehnički posao i zadatke njegovog rada.

[3]           Nota bene: Interesantno je da se veliki broj poena prema sistemu bodovanja može dobiti za radove koji su objavljeni u američkim studentskim časopisima, dok se kod nas, ako se strogo čitaju pravila, časopisi koje uređuju studenti uopšte ne mogu bodovati. Predviđeno je, naime, da urednik časopisa mora imati naučno odn. nastavno zvanje. Iz toga se najbolje vidi da smisao TR liste i drugih srodnih lista nije da ograniči različite vrste časopisa i da eventualno isključi časopise koje uređuju studenti, već da su ta posebna ograničenja nastala u našoj sredini, jer nije shvaćen pojam i značaj listi koje indeksiraju časopise (uključujući i TR listu). Isto važi i za odredbu u Nacrtu Pravilinka o rangiranju, Prilog 1, da izdavač može biti samo „naučnoistraživačka organizacija, naučno društvo, kao i institucija sa delatnošću od značaja za nauku u suizdavaštvu sa naučnoistraživačkom organizacijom“. To znači da prema Nacrtu Pravilnika o rangiranjuvodeći svetski časopisi koje izdaje Springer, De Gruyter, Duncker & Humblot  odn. bilo koji od privatnih izdavača, kada bi bili registrovan kao naši domaći izdavači, ne bi mogli kod nas izdavati naučne časopise. Zašto kod nas naučne časopise ne bi mogli da izdaju kinološki savezi, udruženja inženjera, advokatske komore, udruženja umetnika, zavičajni muzeji i arhivi, sindikati, lokalne zajednice, stručne škole, književne zadruge, zavodi za zaštitu spomenika ili životne sredine, uopšte bilo koji privatni izdavač, dok ih u inostranstvu može izdavati i stavljati na liste, koje se zatim kod nas divinizuju i cene, svako ko hoće?

[4]              Živopisan opis biobliografskih obiačja u vizantologiji dala je nedavno na Peščaniku N. Zečević, http://pescanik.net/mentor-i-ja , vid. osmi pasus).

[5]              Razna iskustva su upečatljivo pokazala da donosioci odluka koji nisu pravnici ne shvataju karakter pravnih postupaka u kojima odlučuju. Naročito je problematičan upravo odnos prema žalbi i upravnom sporu koji se ne shvataju, kako jeste, kao nužne stanice za pronalaženje dobrih i umesnih rešenja, već kao opadanje upravnog rada. U trajnjoj će uspomeni pravnika ostati slučaj laika u novosonovanoj Republičkoj radio-difuznoj agenciji koji su mislili da se protiv njihovih rešenja ne može voditi upravni spor.

[6]              Nota bene: Uprava koja zamišlja da su žalbe „uvrede“, da se njen rad sastoji iz prostog objektivnog „supsumiranja“ predočenih činjenica pod „jasne“ odrebe zakona i pravilnika (i da je otuda lako „bezgrešno raditi“), spada, istorijski gledano, u pojave karakteristične za 18. vek. Ni u jednoj sferi upravnog rada ne postoji aksiom da uprava bezgrešno radi, niti se uopšte u ovom pitanju radi o pojmu „greške“ i pojmu „pogrešnog“ ili „ispravnog rada“. I opšti upravni postupak i posebni upravni postupci u svakoj su pravnoj državi uređeni tako da se kao logičko-saznajno pravilo uzima da se do kvalitetnih i ispravnih rešenja dolazi tek kroz više faza kontradiktornosti, u drugoj instanci i pred sudom, dok rešenje prve instance dobija kvalitet konačnog i pravosnažnog rešenja samo ako svi učesnici u postupku (u našem primeru naučni radnik koji podnosi zahtev za vrednovanje i priznavanje rezulatat naučnog rada) priznaju doneto prvostepeno rešenje kao pravo i umesno i ne pređu u više stadijume činjenične i pravne rasprave. Jer tek iz obrazloženja (a kako bi uopšte drugačije bilo!?) prve instance vidi se kojim se onim živim merilima prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja, ocene i tumačenja zakona vodila. Ta načela upravnog rada važe i u domenima koji su – makar naizgled – mnogo konkretniji, „faktičkiji“ nego ocena naučnog rada. Uzmimo samo za primer premer zemljišta i katastarizaciju. Pravni posao nije mehanička delatnost i donošenjem tobože „jasnih“ opštih pravila kod kojih se tobože samo postavlja pitanje da li jesu ili nisu primenjena (a ne kako su primenjena), ne postiže se niti kvalitetan upravni rad niti pravna sigurnost već se jedino stvara jedan „normativni set“ koji u praksi služi za formalizaciju odluka  donetih na nepreglednom mnoštvu kojekakvih nesređenih kriterijuma koji se ne saopštavaju. A da među tim nesređenim i nesaopštenim kriterijuma ne bi bilo i onih irelevantnih, diskrimnatorskih, red je da se odluka makar kratko obrazlažu i prepuste kontradiktornosti daljeg postupka. „Jasna pravila“ i ignorisanje kreativnog karaktera pravnog odn. upravnog rada ne vode jednakosti i jednomernoj primeni pravila već gomilanju nesaopštenih a suštinski pravih razloga i obzira za donošenje odluke. Što zakonodavac više u svojim odredbama prikriva ocenu kao sastavni deo pravnog rada, to se u praksi više ceni i procenjuje, samo po kriterijuma koji su vanzakonski, budući da živih zakonskih kriterijuma nema, jer zakonodavac tvrdi da je rad samo mehanički i da ocene nema. A obrnuto je: ocene uvek ima, i dobar zakonodavac donosi takva pravila koja iz kvalitetne ocene „izvlače“ najveću korist. A to bi ukratko značilo da bi bilo i pravo i umesno, da postoji određena stanadrdizacija (da se kaže recimo, svaki rad u časopisu sa X-liste načelno dobija 2 boda), ali da postoji i prostor da se u slučaju kratko i ubedljivo obrazloženog zahteva da 2 boda i za rad u nekom francuskom, ili italijanskom, ili nemačkom časopisu ako je, uzmimo, očito da je reč o vrhunskom časopisu i reperu neke discipline koji nije ni na jednoj ili nije na pomenutoj X-listi i ako je rad zaista kvalitetan. Prvu odluku mogla bi u tom slučaju donositi služba Ministarstva, koja bi po potrebi pribavljala i eksterne recenzije ili mišljenja doajena o važnosti stranog časopisa kao mala „veštačenja“; odluku po žalbi mogli bi donositi naučni kolegijumi, a u svim stadijumima postupka valjalo bi da važi da dostizanje solidnog stepena naučne produktivnosti nije nešto što se postiže postavljanjem spleta Euristijevih neizvršivih zadataka u pravilnicima i strogim manirom uprave, već rutinska delatnost naučnih radnika, prema kojoj u upravnom postupku treba pokazati rutinu odobravanja tamo gde naučni rad očito odgovara oprobanin naučnim uzusima i vanredne provere i negodovanje tamo gde postoji sumnja da nešto ne štima.

[7]              Jedan od najinteresantnijih pravnih časopisa izlazi pod nazivom „Myops“. Biće i da je naziv „Branič“ (= branilac) i bolji i interesantniji za časopis koji izdaje advokatska komora, nego da stoji „časopis za pravo“ isl.

Share.

About Author

Leave A Reply