Može (l)i bez partije u visokom obrazovanju(?)

0

O rezultatima projekta Može (l)i bez partije(?), koji je proučavao uticaj partijskog  zapošljavanja na fakultetima i univerzitetima u Srbiji, za Akademomer piše Ivana Jelača, master studija Mediji i različitosti sa Univerziteta Westminster i rukovodilac Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan. Kompletne rezultate ove šestomesečne analize možete pronaći ovde.

Čak 80% mladih naučnika smatra da perspektiva za njih u Srbiji ne postoji, i 30% njih aktivno radi na odlasku iz zemlje. Međutim, kako pokazuje istraživanje Doktorandi Srbije, oni kao probleme ne navode tešku materijalnu situaciju, već poremećen sistem vrednosti, odnosno nepotizam, negativnu selekciju i posledično, nemogućnost da se zaposle po završetku doktorskih studija i nedostatak uslova za nastavak istraživanja. Imajući ovakve i slične podatke na umu Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan smatrao važnim istražiti korupciju pri  zapošljavanju u visokom obrazovanju i to konkretnije partijsko zapošljavanje, koje važi za veliki društveni problem. Istraživanje, predstavljeno u izveštaju „Može (l)i bez partije(?)“, ukazalo je na niz izazova sa kojim se Univerzitet u Beogradu susreće a koji utiču na kvalitet obrazovanja i nauke.

Izveštaj se osvrnuo na postojeće zakone i regulative koje definisu oblast zapošljavanja, ali i predstavio rezultate istraživanja percepcije partijskog uticaja na proces zapošljavanja koje je obavljeno kroz razgovore sa zaposlenima i stručnjacima u oblasti visokog obrazovanja i anonimne intervjue sa profesorima četiri fakulteta Univerziteta u Beogradu: Ekonomski, Pravni, Medicinski i Fakultet političkih nauka.

Rezultati su pokazali da stranački pritisci nisu presudni, ali postoje pritisci od strane prijatelja, rođaka i kolega u cilju postizanja boljih ocena ili uticaja na proces zapošljavanja. Sagovornici su ukazali da specifična, dugotrajna, procedura sticanja zvanja, čini Univerzitet ne naročito zanimljiv partijama, a nešto interesantnija može biti upravna struktura. Zanimljivo je da je jedini direktno pozitivan odgovor da su postojali pritisci da se neko zaposli po partijskoj liniji došao je od člana upravnog osoblja Ekonomskog fakulteta.

Autonomija Univerziteta je ključna u odbrani od pritisaka, ali kroz razgovore je proizašao i zaključak da postoji proces prenošenja autonomije na pojedine fakultete u okviru Univerziteta pa čak i na profesore koji neretko imaju široka ovlašćenja u koja se niko ne meša. To je sistem gde je prisutno diskreciono odlučivanje profesora u procesu zapošljavanja mlađih saradnika, što ostavlja prostora samovolji i trgovini uticajem. Mnogi profesori su opravdavali diskreciono odlučivanje uz obrazloženje da je vrlo važno da stariji kolega ima uvid i odlučujući glas u tome ko će biti zaposlen kao mlađi saradnik.

Iz ovoga proizilazi i veliki uticaj koji najstariji profesor ima na mlađe saradnike, što je nepovoljno samo po sebi ali i zbog uticaja redovnih profesora na formiranje kadra na fakultetu. U takvoj situaciji, mlađi članovi nastavnog osoblja se ređe opredeljuju da podignu glas i ukažu na nezadovoljstvo zbog odluke starijeg kolege. Na Ekonomskom fakultetu to su nazvali feudalnim sistemom: „Mi imamo feudalni sistem na fakultetu koji se samo zove samoupravljanje, ali to je samoupravljanje gde niko nema pravo glasa osim redovnih profesora, a ostali moraju da rade onako kako im kažu redovni profesori jer ih neće promovisati“.

Istaživanje je pokazalo da nepravilnostima na fakultetima doprinosi i politika nemešanja u odluke kolega, što ostavlja prostora za razne oblike korupcije kao što je primanje kadra po rođačkoj ili partijskoj liniji ili odobravanje plagiranih radova. Javnosti su već poznati primeri promovisanja na osnovu radova čija se originalnost dovodi u pitanje sa Pravnog fakulteta. Jedan od naših sagovornika sa tog fakulteta sumirao je uzroke ove pojave rekavši da preovlađuje politika nemešanja, tendencija da se „ne talasa“ mnogo i međusobno „zaduživanje“ koje ljude tera da čine stvari koje možda inače ne bi činili. Prećutkivanjem, zanemarivanjem i nesankcionisanjem nepravilnosti, šalje se poruka da je takvo ponašanje prihvatljivo. U ovakvoj situaciji, težište je u velikoj meri na ličnom integritetu pojedinca.

 Udela u ovome ima činjenica da je autonimija Univerziteta shvaćena preopširno. Kako je istakla jedna od naših sagovornica, fakulteti sebe ne smatraju organom javne uprave pa ne vole ni da se nadzire njihov rad. Transparentnost se, kako navodi, svodi na dobru volju uprave fakulteta.

Važno je napomenuti i činjenicu da je odaziv istraživanju bio slab. Razgovori su obavljeni sa nešto više od 10% ukupno kontaktiranih profesora. Na to treba dodati i da se Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Rektorat Univerziteta u Beogradu nisu odazvali pozivu na razgovor uprkos višestrukim pozivima. To ukazuje da postoji veliki stepen nezainteresovanosti ili negativan stav prema ovakvoj vresti inicijativa.

Da li postoji negativna selekcija?

Izveštaj „Može (l)i bez partije(?)“ ukazuje i da je jedan od ključnih problema, koji se direktno odražava na kvalitet rada fakulteta, odsustvo kompeticije. Jednom izabran u neko od nižih zvanja, saradnik u nastavi ima gotovo garancije da će se jednog dana naći na poziciji redovnog profesora. Napredovanje se vrši kada kandidat za to ostvari uslove bez mnogo bojazni da bi na konkursu, koji bi trebalo da je javan i otvoren za sve kandidate, proći neko bolji od njega. „Konkursi, iako su formalno otvoreni, rapisani su za specificnu osobu. Time se svakako ne zapošljavaju najbolji mogući kandidati, nego onaj kandidat koji je predvidjen da bude na tom mestu“, kaže jedan od naših sagovornika sa Ekonomskog fakulteta.

Gotovo je pravilo da se asistenti biraju među studentima fakulteta. To uslovljava činjenicu da se profesor i saradnik u nastavi već znaju, što umanjuje objektivnost pri donošenju odluka. Takođe, sama činjenica da se nastavni kadar bira među studentima je problematična jer postoji vrlo malo elemenata za evaluaciju tako mladih kandidata. Prakse zapadnoevropskih univerziteta je da se nastavni kadar prima u zrelijim istraživačkim godinama nakon nekoliko ciklusa usavršavanja, najčešće na različitim Univerzitetima, pa je i ocenjivanje njihovog uspeha objektivnije, jer postoji više elemenata za evaluaciju.

Suštinski problemu doprinosi i odsustvo lične odgovornost za donošenje odluka. Odgovornost se deli na članove komisija ili veća koje nekada broji i više stotina nastavnika, pa nema ni bojazni od posledica. Srbijanka Turajlić, jedna od naših sagovornica u istraživanju, podelila je svoje iskustvo iz Holandije gde je bila član komisije za doktorski rad: „On nas pita – korektor- da li smo zadovoljni, jesmo, on izvadi papir kaže potpišite se. Vi tvrdite da je on doktro nauka, vas petoro, vi potpišite, a ako se ispostavi da on nije dobar doktor nauka vi ste odgovorni“.

Sagovornici su se složili da formalni kriterijumi postoje i moraju se ispoštovati. Većina je smatrala i da kandidat ne može da prođe zbog partijskih ili drugih pritisaka a da nisu ispunili vrlo visoke standarde koje je Univerzitet i fakultet postavio. Ipak, bilo je i onih koji su skrenuli pažnju da se ti kriterijumi mogu samo formalo ispuniti, ali da ipak ne pobedi najbolji kandidat. Kao primer, naročito na Medicinskom fakultetu, bilo je govora o favorizovanju dece profesora još u toku studija. Zahvaljujući porodičnim vezama ili međusobnom zaduživanju profesora, njihova deca dobijaju najbolje ocene, a prisutna je i praksa potpisivanja na radove roditelja. U takvim okolnostima kada dođe do izbora za nastavni kadar, oni formalno i jesu najbolji kandidati.

Zanimljivo je da je upravo Medicinski fakultet, pored svedočenja o postojanju nepotizma, imao najdirektnije indikacije o mogućim partijskim pritiscima. Da bi predavao na Medicinskom fakultetu, kandidat mora da radi i u nekoj od zdravstvenih baza, među kojima je Klinički centar jedan od najvećih. Prema rečima nekih od sagovornika, partije imaju uticaj na zapošljavanje u zdravstvenim ustanova. Dakle, indirektno je moguće da se i na fakultetu zaposle kadrovi koji su već prošli partijsku selekciju.

Istraživanje je ukazalo da se prakse na fakultetima razlikuju, ali je zajedničko da postoji sistem koji ostavlja prostor pojavi korupcije, a različiti faktori utiču na to koliko će to doći do izražaja. Iz istraživanja je proizašao i niz preporuka za koje smo smatrali da bi doprineli rešavanju izazova sa kojim se Univerzitet susreće: Da bi se prostor za zloupotrebe dodatno suzio, smatrali smo da bi trebalo usvojiti odgovarajuće propise i pravilnike poput planova integriteta, koji je ključan dokument za prepoznavanje i prevenciju rizika od pojave korupcije. Iako postoji zakonska obaveza, Medicinski fakultet nema ovaj dokument. Takođe, smatramo da bi povećana javnost u radu, uključujući i dostupnost dokumenata od javnog značaja na internet stranicama Fakulteta pozitivno doprinela smanjenju prostora za korupciju. Uvođenje lične odgovornosti članova komisija koja odlučuju o sticanju zvanja i zapošljavanju, jedna je od peporučenih mera. Za kraj, smatrali smo važnim i uvođenje elektronskog sistem provere plagijata, koji već postoji na jednom broju fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ova mera bi značajno doprinela onemogućavanju zapošljavanja i promovisanja na osnovu rada koji nije originalan.

Share.

About Author

Leave A Reply