Akademsko poštenje – šta je to?

0

Piše:

Marija V. Čolić (Autorka je studentkinja master studija psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, saradnik u nastavi na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja)

Poslednjih godina, u domaćim medijima sve češće se piše o problemu plagijarizma na svim nivoima akademskog delovanja – od studentskih seminarskih radova do magistarskih i doktorskih disertacija. Periodične bujice tekstova na temu plagiranja u štampanim i elektronskim medijima najčešće su pokretale afere vezane za poznata imena. Mnogi su se zapitali koliko je plagiranje zapravo rasprostranjeno u akademskim krugovima, među članovima naučne zajednice čije ime nije dovoljno privlačno da se o njihovim delima raspravlja u dnevnoj i nedeljnoj štampi. Iako suđenje o zastupljenosti određenih događaja u populaciji na osnovu malog broja istaknutih slučajeva predstavlja jednu od pristrasnosti u ljudskom zaključivanju, kako nam ništa ljudsko nije strano, afere sa plagijatima podstakle su i studente psihologije da se pozabave nešto širim problemom akademskog (ne)poštenja.

Na koji način smo prišli ovoj temi? Onako kako najbolje znamo – istraživački. U okviru šireg istraživanja „Uticaj fakulteta na promenu stavova i iluzija stabilnosti stavova“, Katarina Mrkobrad, Iris Žeželj i ja bavile smo se stavovima studenata prema akademskom poštenju i visokom obrazovanju.

Akademsko poštenje definisale smo kao stav prema poštovanju pravila ponašanja prilikom izvršavanja akademskih obaveza. Zanimalo nas je šta studenti misle o prepisivanju, plagiranju, korupciji u akademskoj zajednici, kako se osećaju povodom tih pitanja i da li se oni sami pridržavaju pravila ponašanja. Takođe, bavile smo se i opštim stavom studenata prema visokom obrazovanju, odnosno pitanjem vrednovanja institucija i sistema visokog školstva.

Istraživanje je izvršeno na studentima prve godine psihologije i bilo je anonimno. Iako bez podataka o stavovima studenata drugih fakulteta i univerziteta ne možemo tvrditi da se naši zaključci odnose na sve studente, nemamo razloga da verujemo da su psiholozi ikako drugačiji od ostatka studentske populacije. Studenti su odgovarali na identična pitanja dva puta: početkom oktobra, na neposrednom početku studija, i krajem maja, kada su već odslušali jednu godinu i prošli dva ispitna roka, odnosno imali priliku da provere svoje akademsko poštenje.

Naše istraživanje je pokazalo da su stavovi studenata prema visokom obrazovanju pozitivni: ispitanici su se u velikoj meri slagali sa tvrdnjama poput: „Uspešni visokoobrazovani pojedinci treba da budu uzor deci i mladima“, a nisu se slagali sa tim da se „uspešni ljudi sa fakultetskom diplomom ne razlikuju od onih bez diplôme, osim što imaju šta da okače na zid“. Ipak, u odgovorima na pitanja koja se tiču vrednosti visokog obrazovanja za uspeh u obavljanju posla studenti su bili manje složni: značajan je broj onih koji smatraju da je „neopravdano procenjivati sposobnost za obavljanje posla po tome da li neko ima završen fakultet“.

Slično se dogodilo i sa stavom prema akademskom poštenju: ispitanici se uglavnom ne slažu sa tvrdnjama poput „Ne vidim ništa loše u tome da se na ispitu “podsetim” pitanja koje ne znam“. Neslaganje studenata primetno je u slučajevima kada za prepisivanje postoji „opravdan“ razlog (npr. pretežak ispit, bodovi za budžet) ili ukoliko se ponašanje pripisuje nekom drugom: studenti npr. uglavnom smatraju da nije u redu da oni koriste puškice, ali nisu toliko sigurni da li je u redu da to rade njihove kolege.

Ipak, postojale su individualne razlike u oba ispitivana stava: neki studenti više vrednuju akademsko poštenje i visoko obrazovanje od drugih, i ispostavlja se da su to „bolji“ studenti – imaju više prosečne ocene i ostvarili su više bodova od svojih kolega koji akademsko poštenje i visoko obrazovanje manje vrednuju. Takođe, pokazalo se da stav prema akademskom poštenju dobro predviđa i realno i nameravano akademsko ponašanje studenata, o kojem ću sada nešto reći.

Kada smo oktobra 2013. pitale studente prve godine (zapravo, tek svršene srednjoškolce koji su seli u fakultetske klupe) o njihovim namerama da krše akademski kod ponašanja, čak 53% studenata reklo je da bi prepisivalo na ispitu, a 82% njih bi dopustilo kolegama da prepišu. S druge strane, zanemarljiv procenat studenata odgovara potvrdno kada su u pitanju teži prekršaji, kao što su davanje mita ili polaganje ispita preko veze, što je ipak ohrabrujući nalaz. Slično je i po pitanju plagiranja: samo 6% studenata navodi da bi plagiralo seminarski rad. Ipak, ovde se možemo zapitati da li tek upisani studenti znaju šta se tačno podrazumeva pod plagiranjem?

U maju 2014. smo naše studente pitale o njihovom akademskom ponašanju protekle godine, ali smo ih tada ponovo pitale o njihovim daljim namerama. Trećina studenata priznaje da je prepisivala na ispitu. Podsetiću, u pitanju su studenti prve godine, koji su do tada imali samo dva ispitna roka. Čak tri četvrtine studenata navodi da je dopustilo drugima da prepišu od njih. Ovde se možemo zapitati da li postoji grupa studenata koja redovno prepisuje od (različitih) drugih, ili je ponekad teško priznati čak i sebi da ste uradili nešto što nije u redu? Istraživanje je, kao što je rečeno, bilo anonimno. Nijedan student nije položio ispit davanjem mita ili „preko veze“, a veoma mali broj studenata priznaje da je plagirao seminarski rad. Ipak, kao nekadašnjem studentu psihologije, poznato mi je da su za to ispitanici imali samo jednu priliku, koju je par njih iskoristilo.

Kada govorimo o namerama, broj studenata koji smatraju da će se u budućnosti ponašati na akademski neprimeren način je porastao za sve vrste ponašanja. Krajem prve godine studija, čak 60% studenata kaže da bi prepisivalo na ispitu u budućnosti, a 92% studenata bi dopustilo kolegama da prepišu. Broj studenata koji kažu da bi dali mito ili položili ispit preko veze je i dalje zanemarljiv, ali bi 14% njih plagiralo seminarski rad.

Pitale smo naše ispitanike još jednu interesantnu stvar: da ocene u kojoj meri su akademski pošteni u odnosu na druge studente. U oktobru je samo troje studenata ocenilo sebe kao manje poštene od drugih, a u maju samo jedan. Svi ostali su podjednako pošteni, pošteniji ili mnogo pošteniji. U psihologiji se tendencija da precenjujemo sopstvene kvalitete, sposobnosti i pozitivne osobine zove efekat natprosečnosti, i ona je toliko snažna da retko kad omane u istraživanjima, bilo da ljude pitate o njihovom poštenju, inteligenciji, izgledu, socijalnoj sposobnosti ili čak o njihovoj podložnosti gripu.

Šta na kraju možemo reći o akademskom poštenju studenata?

Veliki broj studenata smatra prepisivanje prihvatljivim oblikom ponašanja: sudeći po rezultatima našeg istraživanja, prepisivanje je postalo norma, a ne kršenje normi. Studenti dolaze iz srednje škole mišljenja da nije veliki prekršaj ponekad prepisati, naročito ukoliko za to postoji „opravdan razlog“. S druge strane, pogrešno bi bilo okriviti samo prethodno obrazovanje studenata za neuspeh u izgradnji čvrstih normi akademskog ponašanja. Ulaskom u sistem visokog obrazovanja, situacija se pogoršava: studenti, koji su odabrali akademsko obrazovanje kao način usavršavanja, posle jedne godine studiranja spremniji su da krše upravo akademske norme.

Mogli biste reći da se samo loši studenti okreću nedozvoljenim sredstvima. Zaista, naše istraživanje govori da studenti koji više vrednuju akademsko poštenje imaju bolje ocene i izveštavaju da se ređe upuštaju u nedozvoljena akademska ponašanja. Ipak, sklona sam da problem vidim mnogo šire. Ukoliko je preko 90% studenata spremno da dopusti kolegi da od njih prepiše, a 60% priznaje da bi to sami uradili, onda već možemo govoriti o neuspehu našeg sistema školovanja da kod učenika izgradi osećaj za ispravno i pogrešno u akademskom domenu, kao i o potencijalnom konfliktu jedne slabo izgrađene norme – ne prepisuj – sa jednom širokom i duboko ukorenjenom normom – pomozi drugu u nevolji.

Dodatna analiza našeg istraživanja pokazala je da studenti misle da se njihov stav prema akademskom poštenju i visokom obazovanju menja na bolje, iako zapravo ostaje isti. Zajedno sa efektom natprosečnosti, i ova (pozitivna) iluzija promene stava imaju važne implikacije za dizajn i evaluaciju intervencija za suzbijanje nepoželjnog akademskog ponašanja. Stav prema akademskom poštenju pokazao se kao dobar prediktor ponašanja i uspeha studenata, te bi potencijalna intervencija mogla biti usmerena na promenu stava. Ne želeći da sa visokoobrazovnih institucija skinem odgovornost (a rasprava o odgovornosti bi zahtevala mnogo više prostora nego što ovde imam), smatram da bi intervencija trebalo da bude zadatak ne samo fakulteta i univerziteta, već čitavog obrazovnog sistema.

 

 

Share.

About Author

Leave A Reply